PARTIZANSKA KNJIGA

// VEROVATI / ČITATI / BORITI SE //

// VEROVATI / ČITATI / BORITI SE //

Iza odabrane čete ni trava ne niče

prvi bojem među nas paore, Van Bogen

Mokrinski, zec Borica, ker Grozdan,

kozička Mariška

Znamo se od malih nogu. Dineri smo, parija. Zajedno se kupali u Đukošinsku baru, muljom se mazali i, golišavi i ukaljužani, iskakali iz vode, pokazivali devojčicama kitu. Merili čija je najduža. Moja, čija bi. Ja mislim! Vrapce, kumrije, čvorkove sas gumpuškom, ciljali. Laste, makar da smo znali da su one korisne ptice jer tamanu muve, komarce i druge insekte. Nismo se gadili na nedosisane bombone, popine pogače, kerećije grožđe. Mesili brčkulj iz jendeka zajedno sas prašinom, pluvali u bušu topa od blata i vikali:

„Kukuriku, peto, ako nećeš pući, zuniću te na vr kući!“

Svakog proleća na Lazarovu subotu, crvenilo se nebo ko posle vetrine, babe drvenim rešetima kokale kukuruz, a mi priskakali vatre bukteće, dočekivali se na noge, šapama trljali oprljene obrve i trepavice. Zalud nas roditelji opominjali da ćemo, ako se dugo budemo motali oko vatre, noću u krevet da se upiškimo. Zalud pretili švićkavim vrbama, nakvašenim štranjkama, sirovim tulajima. Sas dorongi silazili tek kad nam se u glavu sve zaokrene, izmeša. Teturali smo ko nakresani Šandor, okrećali ko ćurke Bukurove.

Školu nismo baš nimalo ljubili. Srednji đaci. On je umo lepo da deklamuje, a ja sam uvek prvi dizo dva prsta uvis kad je učitelja Semz pito ko će da nabroji koje domaće životinje živu u naše selo. Onda naređam: Bača, Kača, Mama, Tetka. Ko Bogisav. Njemu svi ukućani životinje. A ocene je imo crvene prave, bele, šarene.

U zimu smo još kako-tako sedili u skamije, al u proleće, sunce kad sine, trava pored Zlatice probije zemlju i krene prema nebu, bežali smo od škole ko subotari od svinjske masti. Đavo nas ne bi zadržo. Ispišu nas prid kraj trećeg razreda. Pre tog, dve nedelje nismo išli na časove. Zajutro uzmemo knjige, kobajagi krenemo u školu, a pravac promenimo čim smotamo iza prvog ćoška, i pod Bakarnu ćupriju se zavučemo. Tamo bi sedili dok druga deca ne pođu iz škole. Jebavamo sojke. Onda se izmešano međ nji. Učitelj javio ocovima. Ovi nas išarali prutom. Ajte ovamo, da vidite kako se lebac zarađiva! Još bolje, mislim posle, sav sam se otrco. Nek ide u školu ko mora. Mom naukovanju za sva vremena sam kazo:

„Zdravo, školo, nisam te nikad ni volo, a ako bi te slučajno i zavolo, od sreće bi se razbolo!“

Tako i Vlastimir. I od tog doba, šta ja znam, prošlo vreme. Momčenje, tuče po frtaljovima, vojska... Počele godine da se kotršku, na zadrža i niko. Samnom, bar zasad, kasnije ko zna, sve je u redu. Radim, kućim kuću. Što se tiče Vlastimira, kazaću pa bilo to njemu pravo il ne, nije. Zdravo mi je čudnovat u poslednje vreme. Ko da je nečist.

Kuća mu stoji malo višlje od Đukošina. Matora je kolko i bara, možda i matorija. Sleme i gredice staromodnog su tipa iz doba kad je Marija Terezija išla po zemlji. Števica, ćaća mu, dobio je od države kad su Švabe uvatile džadu za Nemačku. Pokrivena trskom, sa svi strana ispodupirana bagremovim deblima, plače za parajcom i krečom. Na vrata sobe koju Vlastimir najviše asnira, stoji žuto ofarbana tabla:

SOBA DI STVARA PRVI PAORSKI BOJEM

Slova crvena, drečkava. A tek unutra! Točkovi od kola, građe za bicikli, staru ćupovi, crepovi za piliće, drvena preslica. Po zidovima, kravećiji rogovi, artije, slike neki bradati ljudi. Bradonje. To su vilozofi, prosvetitelji, živopisci, objašnjavao mi je. Ko u muzej da si ušo. Od knjižurina što su stojale u budžake, nuz astal, kod kreveta i nuz paorsku peć, svinjac sas tri korlata da sazidaš. Slova i slova. Od Mokrina do Vrbice putom mož ređati, još bi priostalo. Sve marširu. Te su njemu donele feler. Kupovo i redovno. Nisam pametan da kažem šta je interesantno nalazio unutra. Ja bi oćoravio. Čim stigne pripomoć iz Opštine. Koji dinar, taman da ne umreš od gladi. Poštaš donese, on pravac u Kikindu. Vlastirim, da se snabde sas pisanijama. Za dva dana sve spička, a već trećog se pojavi na moja vrata:

„Daj za sto dinara masti i jednu kašičicu paprike.“

Zemlje je imao prilično, ne bog zna kako rodne, al zemlja je zemlja, ne. Uzmu mu kad je počo vantazirati i izvoditi besne gliste. Opštinari pošlju listu za porez, on je založi u šporet, potpali vatru u peć paorsku. Onda dođu Mita milicajac i Mile džendir. Fenduju mu kola. Posle nekoliko meseci, opet evo Mite i Mileta. Odvedu konja, lepog, zelenca. Treći put se namerili na svinje. Vlastimir i dočeko isprid konke, ruke prikrstio na grudi junačke, uspio ustima:

„Dve iljade i nekog leta biće ono smakom sveta, pesnički je kazo. Bog otac i Sveti Petar kresniće varnicu vruću u vetar, oganj užareni sve će sapeći, ni staro ni mlado neće uteći!“

Mile i Mita se pogledu, odmanu rukom. Batali! Odu do svinjca. U korlat, svinja ni od korova. Gledu Mile i Mita pod šopru. Nema svinja, pojela cica. Gledu Mita i Mile u štalog. Nema svinja, pojela maca. Gledu Mita i Mile u zemlju, očima tražu mesto kuda su svinji propali. Mita i Mile.

„Di s i sakrio, Vlastimire? Govori, ne ševrdaj?“

„Odno i đavo.“

„Kaki đavo?“, zgranu se Mita i Mile.

„Crveni! Noćas se izvuko ispod Bakarne ćuprije, gladalicom napilio nokte, noktom isprobo jesu l dosta oštri, osvrno se na sve četir strane – proverava ima l koga u blizini. Tek onda se počo šunjati prema mom svinjcu, uđe u korlat i veže svinjama žute pantljike oko vrata, zažviždio je bećarac i pošo. On napred, svinji za njim. Ko da i je omađijo. Došli su do ćuprije, svinji odjednom počnu drkćati, cvokoću zubima. Đavo se od srca nasmije, slatko. Sago se i čikno u dupe ono deblje svinjče. Deblje svinjče još jače zadrkće. Da ne bi pravio žao drugom, rogonja i njega čikne. I tako, svinji grokću, đavo čikne, đavo nji čika, sustane, sedne da se oduva, svinji ladu dupe u prašinu, đavo pilom oštri rogove, kad odjedared – nema ni đavola ni svinja. Pojela i pomrčina. Mojim rođenim očima sve sam gledo kroz prozor.“

Mita milicajac i Mile džendir zajedno su progutali pun čančić valjušaka, okrenu se – i nja! Odoše, bez pozdrava. Više nisu dolazili. Ćate privedu zemlju u državnu svojinu. Vlastimirovu.

Bilo mi sumljivo to za svinje i đavola. Sve je izmislio, Mileta i Mitu da bi zabunio. Čuo da su ova dvojica krenuli po selu, dužnike fenduju. Otera svinje u Šumicu kod Ekonomije, u šipraće i sakrio, lancom sapo noge, da ne odu priko atara, a natrag, kući dotera i kad se vatra malo stišala. Sam i pokolje, meso i slaninu digo na tavan, mast prodo Ciganima.

Za đavola, postoji l, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća – lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije. Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!

Kozu Marišku je nabavio od baba Njičke, pokojne, letos je ispustila dušu isprid Vitomirovog dućana. Dugačka dlaka, vime na četir duguljaste sise. Jako bradatu. Ime joj je nadeno po nekoj ajdari iz Padeja. Vucarali su se dok su za te stvari bili. Ja se već spremio da kumujem, piću vruće rakije kad čujem rasprcali se, dokurca mušterijo! Sas čovečijom Mariškom svašta je radio. Ako isto pravi i sas kozećijom, bolje da se obrati Ziravoj Mari za pomoć.

Boricu, zeca sas krznom na crne fljoke, klopavim i providnim ušima, ne znam di je nabavio. Prvi put ga nosio u ruku. Udara, kao, prc nekom Kockaru Ajdu. Zablenem se ko tele u šarena vrata. Koji sad Kockar? Spisatelj, neki čudan. U ruku je stalno nosio glavu cuncukreta i u krv mu bilo da izigrava velike ličnosti, a pomalo je i sas muškim šurovo. Guzičar, ko naš Pajica. Zatekli ga jedamput, kako se na kanabu mazi sas deranom od svoji deset-dvanajst godina. Onda ga pošlju na robiju. Miluj robijaše, mater ti guzičarsku! Odande se vratio još gori. Kaki se Riđa oždrebi, taki celog veka ostane. Nema tu boga. Kao, kad je kockar mogo da se proserava u ono vreme zašto da on sad, kad je svet što se kulture tiče odšanto nekolko koraka napred, ne tera negovo. Kurči se. Drugi put guro je zeca Boricu u dečija kolica. Ubogaljen u neke ko frula uzane čakčire. Kratke, ko da je u baru šnajder meru uzimo. Crvene. Noge dlakave, venama prošarane. Nepodšišan, obuo apostolke, natako na nos plastične naočare. Kolica ordinarna, izgrebana. Sigurno iz Đukošina, neko i gurno u vodu. Ko đavo cvrču, točkovi klamću, a unutra čuči zec. Iza korača Mariška. Sve su se krstili za njim. Čopor dečurlije i pratio na odstojanje. Vlastimir je siso ludo mleko.

Zalađeni, po praznoj glavi i plitkoj pameti rođeni mu brat, Kovin sin Svetislav, nema mlogo godina. Tu oko dvadest. Trebo je ženske motati, to je za njega. Koristiti priliku dok je krv vruća. Kad se oladi, kasno je. Njemu ni ukraj pameti bilo da uvati neku drndalicu i odvede iza crkvene porte. Šta kome bog da, od tog se ne umire. Tim slikerisanjem se zaludio posle ocove smrti. Probitandžio, kiku pustio, bradu. Samo mu nos virio iz dlaka, glava ličila na vrapčije gnjizdo. Nasad jaja bi stao. Jebem mu mater ako ne bi! Guščija, krupna.

Bar da su ga ranije u vojsku odneli. U red oni tamo bi ga doterali, kući bi došo miran ko bubica. Kovi palo sleme na teme. Jadna žena, sva se smanjkala od posla.

On, taj gigoja, celo leto luto pa ataru. Vodi kera. Ker ćorav na jedno oko, uskezečen na jednu stranu i šugav po celom sebi. Čas si i vidio pored Budišinog kanala, čas u Duboki Dol, čas kod Grastićovog bunara. Lunju kroz žita. Idu nuz Zlaticu, obilazu ćuprije, zaviju iza krivina. Gazda ispodpaze steže daščurine, napred korača i gledi di vrane letu. Ker smoto rep izmeđ nogu, jezičina mu se do zemlje otabačila. Za gazdom trčkara sve nekako nalevo. Iznenada banu iz travuljine sirka, iz kukuruza se pojavu. Svetislav i Grozdan. Da i ne poznaješ, sraćku bi dobio. Svetislav sedne na uzglavnicu, natempira dasku na koleno. Ko pasulj da trebi, tako sagne glavu u krilo, ko da broji mak. Grozdan čuči malo dalje, škljoca zubima na muve i leptirove. Svetislav maže po daski. Biće on slikar. Žutilo ga interesuje, žita. Bulke, crveno. Drugi Van Bog, nama labavo. Raspriča se i za tog Van Boga. Niko živ tog u životu ni za suvu šljivu nije jebavo, ni zarezivo. Ismijavali ga, iz mesta u mesto proterivali. Za njim su itali trulavi paradajz, grudve. Iznerviran i ožučen, po je uveta brijačem oceko. Onda ga odnesu u ludnicu. Tamo mu se pričinjavale vrane, beli mišovi, švrake. Čin on otvori usta, iz neba prne vrana – pravac njemu u grlo. Zakašlje se Vikent, pljune. Na zemlju leži mače bez glave. Jeste jeli kade kiseli mačića? Opet Vikent pljune, al nju, vranu, nikako da ispljune. Neke druge zgadije ispadu napolje: tvorovi, gusenice, rčkovi. Ubije se jednog lepog dana, na gadan način. Uzme pištolj, u najgušće žito se zavuče, malko gledo kako se ono talasa i žuti, žalosno uvuko pune grudi vrućog lufta, još žalosnije ispuvo luft u luft, nuslonio cev na pupak, poslednji put je pogledo žito. Duum! A danas se za njegove sliku otimu svi svecki budžovani. Onabik, šta ti je znam, Šokfeler.

Zato što Svetislav nije teo da bude obični Svetislav nego Van Bog, mi Svetislava nismo zvali Svetislav nego Vincaija Van Bogen.

Kazo sam da mu je otac umro? Jesam, još na početku. Pijan, padne u sneg, a ujutru ga nađu ukrućenog. Čiča, kad je pošo po surutku. Mati ga je podigla. Onako joj je i zafalio. Nije tela, sasvim slučajno, prospe žena kabo pomija po njegovim mazarijama. Razveže je jedamput po levom oku tako lako da dve nedelje na sokak nije izlazila. Od sramote, tvoje da te govno šopa. I kad se pojavila, još se poznavalo modro. Uspaljen, zgrabi Svetislav te njegove penzlice i četkice. Jovanska mećava, sneg do pojasa zavijo, keru da ne isteraš na sokak, gazi živopisac mokrinski prema Vlastimirovoj kući. Za njim prtom, rabro prodire Grozdan. Ker je najverniji prijatelj čovekov.

Tako se sastadoše dva brata po fijuuufiiić liniji, dvojica stvaraoca besmrtni dela. Mlada luda i starija luda, krpa i zakrpa. Koza, ker. Cela četa.

Ti kuda prođu, trava više ne rasti.

Đura Đukanov (1956-2000) bio je srpski pripovedač i dramski pisac. Kao rođeni Mokrinčanin, jedan je od najznačajnijih predstavnika banatske proze dvadesetog veka. Pored Mokrina, živeo je u Vršcu i Novom Sadu.

Srebrna magla pada

Prvo je bio mrak. Mrak je trajao. Sign in. Plašila sam se, da. Mali brbljivac je zaspao. Obojica su spavali. Liči na kutiju u kojoj se nalazi senka; sve dublje zavlačim glavu unutar nje kako bih uspela da vidim. Beznadežno. Da vidim. Šta ako se mali brbljivac otkrije, pomislim, šta ako sanja moje snove, moju javu,

...

Svi ti usamljeni ljudi

Bila je to mala železnička stanica. Sedeo sam u zagušljivoj tišini čekaonice i zurio u automate s čipsom i slatkišima dok pripovedač nije ušao, seo i ponudio me pićem iz srebrne pljoske. „Burbon“, rekao je, „Nob Krik“ i nagnuo se nazad u stolici, čekajući da kažem bilo šta što mi se motalo u glavi o pričama jer je zbog toga pristao da siđe

...

Retorno 201

Oni su je ubili, ja to znam i samo ja to znam. Nisu oni krivi, bio je to nesrećan slučaj, nisu znali šta rade. Oni su maltene deca. Nevini su… moji sinovi…

– Vaša tetka Gabrijela i Lili ostaju da žive ovde.

...