Pesme

Rat je ubio čoveka Dušana Vasiljeva. On je bio naknadna žrtva rata, jedan od onih s kojima se računa u početnim kalkulacijama masakra, a koji odu kasnije, tako da ih lakše prećute. Da ih ne vide kao žrtve, onda kada su žrtve sve pronađene i zakopane. I oplakane. I opevane. Dušan Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće. Samo za toliko.

Srđan Srdić

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Zasviraše negde gajde, i gosti
polegaše kraj Belog Ćilima,
i severnjača se uspela
iznad Griničke zvezdarnice.

(Strašno je: mesto tela
samo kosti, kosti, kosti!)

A ja, razbarušen, gladan,
kao na krilima
odlećem u svet nepoznat, studen i hladan.

(O, mesto cesta,
mrtvi trupovi na hiljadu mesta!)

I pred očima ne mogoh mrak zaborava strti,
jer jedan tmuran akord, iz jama,
jecaše, i od srama
zaplovio sam talasom smrti.

(O, mesto mladosti,
te beskrajne, bezmerne gadosti!)

Prvih dvadeset strana: pdf