Arvanitasov tekst, posebno u delu koji je obeležen meditativnim svojstvom, ne zalazi u celovito insistiranje na antropološkom pesimizmu. On je pre sazdan na premisama ljudske dobrote, čak i naivnosti, krajnje nesvakidašnje u vremenu koje je i skepsa napustila. To bi mogao da bude čist dobitak od vredne i uspele književnosti.

Srđan Srdić

Joanis Arvanitas je pisac, izdavač, novinar, uporan u afirmaciji crnogorske multikulturalnosti. Balkan doživljava kao zonu tolerancije i mirne koegzistencije.

Prva priča: [pdf]

U Izohipsama ne postoje odricanja i kompromisi. Reč je o veličanstvenom eksperimentu koji, kao i svaki, unapred računa s pedeset posto šanse da uspe. To je odlična prognoza.

Vladimir Arsenić

Denis Čokić rođen je 1975. godine u Sisku.

Živi u Vinči.

Piše kratke priče.

Premalo je biciklističkih staza u ovom gradu, čulo se s razglasa, dok sam žvakao drugi zalogaj pljeskavice. Prilozi nisu cureli; gospođa je bila pažljiva, ili jednostavno štedljiva, ili tek gospođica, teško je reći. Tucanom paprikom crtala je spiralu. Retko primećujemo osobe veće od nas, reče prolaznik. Ne gledamo ih s pažnjom.

Prva priča: [pdf]

Opasno je previše praštati. Mora da postoje stvari koje nikada ne mogu da se oproste....

Moris Dži

Istančana karakterizacija, svagda s dozom ironije, uz spasonosni humor i brigu za najsitnije detalje, zaslužna je za niz upečatljivih likova koji, sa svim svojim manama i osobenostima temperamenta, neodoljivo podsećaju na zabrinjavajuće nemali broj ljudi iz našeg stvarnog okruženja. Uprkos prisustvu neprijatnih i nasilnih prizora, priče Morisa Džija nisu agresivne na način koji bi izazvao nelagodu kod čitalaca, zahvaljujući blagosti i suptilnosti izraza.

Nataša Miljković

Moris Dži (Maurice Gee) je napisao više od trideset romana za odrasle i decu, kao i ovu zbirku priča, a takođe je pisao za film i televiziju. Osvojio je mnoge nagrade u svojoj domovini Novom Zelandu, a za svoj najpoznatiji roman Plumb dobio je memorijalnu nagradu „Džejms Tejt Blek” u Ujedinjenom Kraljevstvu. Živi sa suprugom Margaretom u gradu Nelson na novozelandskom Južnom ostrvu. Ima dve ćerke i sina.

Na užareni drugi dan Božića Fil Velč je došao na zapuštenu farmu. Kad se sagnuo da pronađe ime na poštanskom sandučetu, prašina koju je podigao službeni automobil zakovitlala se pred njegovim očima. Ali sanduče je bilo sivo i bez imena. Nagrizeno suncem, čučalo je na stubu ograde u smežuranoj, pomirljivoj bespomoćnosti, i otkrivalo redove zarđalih eksera. Fil ga je srdačno lupio. Ova mu je farma bila poznata već šest godina. Sanduče je bilo isto. To je značilo da će i većina drugih stvari biti ista, naročito njegovi ujak i ujna. Neće imati čime da se bavi za vreme ovog odmora... [pdf]

Ciklična kretanja i repetitivnost poslužili su Jovanoviću da svog naratora upiše u grad-lavirint, sistem bednih prestoničkih stanova i soba nedostojnih ljudskog bića, gde će ovaj manično da ne živi po postsocijalističkim ćumezima, u društvu teško zamislivih kreatura koje postoje tek posredstvom mračnih rupa u koje namamljuju beznadežne stranare.

Sumanuta potraga za prostorom odvija se u vremenu koje kao da ne prolazi, na desadovski način, situacija se usložnjava isključivo u perspektivama umnožavanja pozicija, odnosno stambenih lokacija i njihovih vlasnika. Iz tog razloga je Jovanovićev nesposobni Odisej opterećen aurom koju nema s kim da podeli u savremenoj literaturi pisanoj našim jezikom/jezicima.

Srđan Srdić, Vladimir Arsenić

Nemanja Jovanović rođen je 1974. u Čačku.

Bavi se ilustracijom i grafičkim dizajnom.

Pored ostalog, četiri godine radio na mestu tehničkog urednika u izdavačkoj kući Veseli četvrtak.

Kratke priče objavljivao u Studentu, Yellow Cab-u, Severnom bunkeru, Ulaznici.

Milka zbogom, vidimo se sutra je njegov prvi roman.

'Znaš', progutao je pljuvačku, 'siguran sam da ću se kresnuti sa muškarcem ako mi nekada bude bilo do toga.'

'Razumem te', rekao sam lica uronjenog u jastuk.

Ćutali smo.

'Bi li ti smetalo da izdrkam?', pitao je odjednom.

'Ne', rekao sam.

Kome bi tako nešto uopšte smetalo.

Prvih deset strana: [pdf]

Radikalnost odabrane forme Haštada je dovela u skučeno, klaustrofobično polje po kom njegov antijunak bezobzirno vršlja, pišući gotovo automatski, izvan svake kontrole uma za koji bi se moglo reći da je urednički, ili cenzorski u socijalnom pogledu. Svaki izdvojeni odeljak teksta, navodna kratka priča, istinski je produžetak prethodne, što nas dovodi u predvorje misli o koncepciji koja je ipak romaneskna. Ulančanost stvara sistem, zaseban fikcionalni svet u izrazitoj celovitosti. Svet dečaka koji pokušava da odraste, mladića koji nastoji da usvoji normative sveta njemu sličnih mladih Evropljana ali mu nikako ne ide. S propadanjem svakog narednog pokušaja on je sve više ono što smo zatekli u uvodnim rečenicama: dečak koji proždire živog puža, iz obesti, iz inata, iz eksperimenta, iz perverzije, ili zbog toga što je on upravo to – mašina za povređivanje i samopovređivanje. Neko ko će se hiperintimizirati s nama po cenu pristojnosti i delikatnosti. Neko koga nismo želeli da upoznamo.

Srđan Srdić

Juhan Haštad (Johan Harstad), rođen 10. februara 1979. u Stavangeru, norveški je romanopisac, pripovedač, dramaturg i grafički dizanjer koji živi i radi u Oslu. Debitovao je kao dvadesetdvogodišnjak 2001. godine zbirkom kratkih proznih tekstova Nadalje ćeš samo stariti, a 2002. je objavio zbirku kratkih priča Ambulanta kola. Njegov prvi roman, Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci? objavljen 2005. u Norveškoj, preveden je na više od deset jezika. Haštad je tokom 2009. bio angažovan kao prvi dramturg-rezident Norveškog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja.

SADA JE OK, sedmi je dan i sedim kraj svog prozora na trećem spratu, na drvenoj stolici kraj zavesa, i postavio sam televizor na prozor tako da blokira pogled, televizor povezan na video-rikorder, i nabavio sam Zapruderov film za samo 19,19 dolara preko renomiranog internet preduzeća. Sedim na stolici i gledam kako se povorka sa Džonom Ficdžeraldom Kenedijem kreće niz put, mnoštvo ljudi kako stoji i skandira, viče, maše, izvadio sam svoju pušku, nameštam se, imam Kenedijevu glavu na vidiku, vežbao sam, šest dana imam ovaj film, ja sam najbolji, automobil nastavlja niz ulicu Elm, ovo je tvoj košmar, Džej-Ef-Kej, a za tebe sam ja Fredi Kruger, vratio sam se u san, ti si već ubijen, ali ja mogu da te iznova i iznova ubijam, ne trebaju mi sečiva na vrhovima prstiju, sofisticiraniji sam od toga, radim to na tradicionalan način, nanišanim te, skoro da je prelako, postalo je navika, šest dana imam Zapruderov film, uvežbao sam ugao, pogodiću te straga, zdesna, drugi metak će te pogoditi u glavu, skoro da nije ni zabavno, on sedi kao da to maltene očekuje, pažljivo otkočim pušku, pomeram prst sa zaštitnog prstena oko okidača, stavljam ga, stavljam ga na okidač, prvi znak otpora pre nego što puška okine, tamo dole na zemlji niko ni ne pomišlja da pogleda ka gore, pritiskam još malo prstom, loži me (... pdf)

Moje rijeke su zaista sjajna knjiga. I više od toga. Pozicija kritičara koji treba da takvu koncentraciju bola, tuge i razočaranja preporuči za čitanje u najmanju ruku je oksimoronska jer kako preporučiti nešto što u vama izaziva mučninu i tugu. Ipak, ubeđen sam da je ovo jedna od najboljih pesničkih knjiga napisanih na bhsc jeziku u poslednjih mnogo vremena. Čak iako nije najsavršenija, ona je poput bujice, vodene stihije, nemoguće je pred njom ostati ravnodušan. Faruk Šehić se njome potvrdio kao jedan od najvažnijih stvaralaca postjugoslovenske književnosti, a ja bih rekao i mnogo, mnogo šire.

Vladimir Arsenić

Faruk Šehić rođen je 1970. u Bihaću u SFRJ. Objavio je sljedeće knjige: Pjesme u nastajanju (2000), Hit depo (2003), Pod pritiskom (2004), Transsarajevo (2006), Hit depo, Pod pritiskom, Transsarajevo, Apokalipsa iz Recycle bina (2007), Knjiga o Uni (2011) i Moje rijeke(2014). Književni kritičari ga često nazivaju predvodnikom „pregažene generacije“. Njegove knjige Hit depo i Pod pritiskom uživaju kultni status kod čitalačke publike.

Dan oslobođenja

There are heroes in the seaweed
There are children in the morning...
Leonard Cohen Suzanne

Šetao pješčanim žalom dugim nekoliko
kilometara. Ljušture školjki su
razbarušeno označavale granice
plime. Većina ih je ličila na glave
aliena iz Osmog putnika. Atlantik je
zapljuskivao francusku obalu.Vuče na
tautologiju koja to nije. Zapljuskivanje
je sretno ponavljanje talasa i blagost
klime. Prepoznao sam isprani indigo
dagnji zabijenih u pijesak poput
šljemova kosmičkih liliputanaca. Ljudi
su rastrčavali pse pored okeana.
Vjetar je raspirivao maštu u svim
pravcima. ... [pdf]