Radikalnost odabrane forme Haštada je dovela u skučeno, klaustrofobično polje po kom njegov antijunak bezobzirno vršlja, pišući gotovo automatski, izvan svake kontrole uma za koji bi se moglo reći da je urednički, ili cenzorski u socijalnom pogledu. Svaki izdvojeni odeljak teksta, navodna kratka priča, istinski je produžetak prethodne, što nas dovodi u predvorje misli o koncepciji koja je ipak romaneskna. Ulančanost stvara sistem, zaseban fikcionalni svet u izrazitoj celovitosti. Svet dečaka koji pokušava da odraste, mladića koji nastoji da usvoji normative sveta njemu sličnih mladih Evropljana ali mu nikako ne ide. S propadanjem svakog narednog pokušaja on je sve više ono što smo zatekli u uvodnim rečenicama: dečak koji proždire živog puža, iz obesti, iz inata, iz eksperimenta, iz perverzije, ili zbog toga što je on upravo to – mašina za povređivanje i samopovređivanje. Neko ko će se hiperintimizirati s nama po cenu pristojnosti i delikatnosti. Neko koga nismo želeli da upoznamo.

Srđan Srdić

Juhan Haštad (Johan Harstad), rođen 10. februara 1979. u Stavangeru, norveški je romanopisac, pripovedač, dramaturg i grafički dizanjer koji živi i radi u Oslu. Debitovao je kao dvadesetdvogodišnjak 2001. godine zbirkom kratkih proznih tekstova Nadalje ćeš samo stariti, a 2002. je objavio zbirku kratkih priča Ambulanta kola. Njegov prvi roman, Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci? objavljen 2005. u Norveškoj, preveden je na više od deset jezika. Haštad je tokom 2009. bio angažovan kao prvi dramturg-rezident Norveškog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja.

SADA JE OK, sedmi je dan i sedim kraj svog prozora na trećem spratu, na drvenoj stolici kraj zavesa, i postavio sam televizor na prozor tako da blokira pogled, televizor povezan na video-rikorder, i nabavio sam Zapruderov film za samo 19,19 dolara preko renomiranog internet preduzeća. Sedim na stolici i gledam kako se povorka sa Džonom Ficdžeraldom Kenedijem kreće niz put, mnoštvo ljudi kako stoji i skandira, viče, maše, izvadio sam svoju pušku, nameštam se, imam Kenedijevu glavu na vidiku, vežbao sam, šest dana imam ovaj film, ja sam najbolji, automobil nastavlja niz ulicu Elm, ovo je tvoj košmar, Džej-Ef-Kej, a za tebe sam ja Fredi Kruger, vratio sam se u san, ti si već ubijen, ali ja mogu da te iznova i iznova ubijam, ne trebaju mi sečiva na vrhovima prstiju, sofisticiraniji sam od toga, radim to na tradicionalan način, nanišanim te, skoro da je prelako, postalo je navika, šest dana imam Zapruderov film, uvežbao sam ugao, pogodiću te straga, zdesna, drugi metak će te pogoditi u glavu, skoro da nije ni zabavno, on sedi kao da to maltene očekuje, pažljivo otkočim pušku, pomeram prst sa zaštitnog prstena oko okidača, stavljam ga, stavljam ga na okidač, prvi znak otpora pre nego što puška okine, tamo dole na zemlji niko ni ne pomišlja da pogleda ka gore, pritiskam još malo prstom, loži me (... pdf)

Moje rijeke su zaista sjajna knjiga. I više od toga. Pozicija kritičara koji treba da takvu koncentraciju bola, tuge i razočaranja preporuči za čitanje u najmanju ruku je oksimoronska jer kako preporučiti nešto što u vama izaziva mučninu i tugu. Ipak, ubeđen sam da je ovo jedna od najboljih pesničkih knjiga napisanih na bhsc jeziku u poslednjih mnogo vremena. Čak iako nije najsavršenija, ona je poput bujice, vodene stihije, nemoguće je pred njom ostati ravnodušan. Faruk Šehić se njome potvrdio kao jedan od najvažnijih stvaralaca postjugoslovenske književnosti, a ja bih rekao i mnogo, mnogo šire.

Vladimir Arsenić

Faruk Šehić rođen je 1970. u Bihaću u SFRJ. Objavio je sljedeće knjige: Pjesme u nastajanju (2000), Hit depo (2003), Pod pritiskom (2004), Transsarajevo (2006), Hit depo, Pod pritiskom, Transsarajevo, Apokalipsa iz Recycle bina (2007), Knjiga o Uni (2011) i Moje rijeke(2014). Književni kritičari ga često nazivaju predvodnikom „pregažene generacije“. Njegove knjige Hit depo i Pod pritiskom uživaju kultni status kod čitalačke publike.

Dan oslobođenja

There are heroes in the seaweed
There are children in the morning...
Leonard Cohen Suzanne

Šetao pješčanim žalom dugim nekoliko
kilometara. Ljušture školjki su
razbarušeno označavale granice
plime. Većina ih je ličila na glave
aliena iz Osmog putnika. Atlantik je
zapljuskivao francusku obalu.Vuče na
tautologiju koja to nije. Zapljuskivanje
je sretno ponavljanje talasa i blagost
klime. Prepoznao sam isprani indigo
dagnji zabijenih u pijesak poput
šljemova kosmičkih liliputanaca. Ljudi
su rastrčavali pse pored okeana.
Vjetar je raspirivao maštu u svim
pravcima. ... [pdf]

Dobro je kad je uvrnuto.
Reči nose moć.

Klod Lalumijer

Dobre knjige se, između ostalog, odlikuju i time što čitaoce navode na promenu percepcije stvarnosti, makar ona bila i privremena. Poljuljaju temelje njihovih uverenja, iščaše opšteprihvaćena mišljenja, razbiju predrasude i stave do znanja da će ovaj svet ostati večita nepoznanica koja, uprkos čovekovim naporima usmerenim k njenom spoznavanju, uvek iznova otvara nova, neretko nesaznatljiva polja.

Nataša Miljković

Klod Lalumijer je rođen u Montrealu u Kanadi. Autor je četiri knjige i više od sto priča. Njegova dela adaptirana su za potrebe pozorišta, televizije i stripa. Lalumijerova proza prevođena je na francuski, italijanski, poljski, španski, ruski i srpski jezik.

Tedova kolekcija - prva priča u knjizi:

[...] Ted je skinuo rukavice i držao odsečenu šapu na dlanovima. U tom času ona je postala najlepša stvar koju je ikada video. Ruke su mu neznatno zadrhtale.
Ted se iznenada setio da se Doca nalazi s njim u podrumu i pocrveneo je od stida. Zamuckivao je, ali je najzad upitao: „Mogu li da je zadržim?“ ...[pdf]