Novinari početnici, pljačkaši grobova, deca, pitomci popravnih domova, muzikanti, narkomani, prevaranti, napušeni klinci i ostavljeni očevi promiču kroz priče zbirke Svaka dobija Dimitrija Bukvića u pokušaju da učine nešto, da se konačno u sudbinskoj lutriji izvuče i njihov broj kako bi, usled tog dobitka, konačno prestali da budu ono što im je sudbina namenila.

Vladimir Arsenić

Dimitrije Bukvić (Beograd, 1985) je sociolog i novinar Politike. Kratke priče objavljivao je u časopisima i zbornicima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik je festivala za mlade pisce Srpsko pero (Jagodina, 2013), te konkursa za kratku priču Narodne biblioteke Bor (2013) i Miodrag Borisavljević (Apatin, 2014). U koautorstvu s Dragoljubom B. Đorđevićem objavio je knjigu Kafanološki astal/Karirani stolnjak (2014). Za Balkansku istraživačku mrežu (BIRN) pisao je o problemima kulturne politike u regionu. Naučne radove objavljivao u stručnim časopisima u Srbiji i Crnoj Gori.

Prva priča: Zabranjeni grad

Miroslav Ćurčić pak jeste čovek discipline. Njegovo opredeljenje je ohenrijevsko. On zastupa jedan začuđujući narativni red, ne može biti doslednije. Izvorni strukturni imperativ u njegovim pričama jeste tačka preokreta, mesto u kom jedna priča postaje druga priča. Ili druge priče.

Srđan Srdić

Miroslav Ćurčić rođen je 1966. godine u Beogradu.

Objavljivao je kratke priče u književnim časopisima i zbornicima kratkih priča.

Živi u Zemunu.

Kada mu se rodilo prvo dete, Jovan Milićević zvani Klepton založio je svog maršala od sto dvadeset vati. Bili su bez dinara. Na sreću, imao je to pojačalo. U zalagaonici su mu isplatili siću; četiri zgužvane novčanice. Nije mu bilo pravo. Gunđao je na putu do kuće. Ženi je rekao da su ti novci pozajmljeni. Jovan Milićević Klepton pozajmljuje pare Jovanu Milićeviću, hranitelju i glavi porodice. Fender i maršal su bile lične stvari koje je uneo u brak. Niko osim njega ne polaže prava na njih. Gitaru ne da ni za živu glavu, nju slobodno može da zaboravi, a čim se stvore povoljni uslovi kupiće sebi još bolje i skuplje pojačalo. Ponovio je to dva puta, naglašavajući reči skuplje i bolje.

Prva priča: Glad

Rat je ubio čoveka Dušana Vasiljeva. On je bio naknadna žrtva rata, jedan od onih s kojima se računa u početnim kalkulacijama masakra, a koji odu kasnije, tako da ih lakše prećute. Da ih ne vide kao žrtve, onda kada su žrtve sve pronađene i zakopane. I oplakane. I opevane. Dušan Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće. Samo za toliko.

Srđan Srdić

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Zasviraše negde gajde, i gosti
polegaše kraj Belog Ćilima,
i severnjača se uspela
iznad Griničke zvezdarnice.

(Strašno je: mesto tela
samo kosti, kosti, kosti!)

A ja, razbarušen, gladan,
kao na krilima
odlećem u svet nepoznat, studen i hladan.

(O, mesto cesta,
mrtvi trupovi na hiljadu mesta!)

I pred očima ne mogoh mrak zaborava strti,
jer jedan tmuran akord, iz jama,
jecaše, i od srama
zaplovio sam talasom smrti.

(O, mesto mladosti,
te beskrajne, bezmerne gadosti!)

Prvih dvadeset strana: pdf

Svet Retorna bitno nalikuje slikama divljih i ilegalnih borbi pasa iz Arijaginog filma Amores Perros, filma u kom je naznačeno da se životinjama na snimanju ništa nije desilo. O Arijaginim gledaocima/čitaocima nemamo takve informacije.

Srđan Srdić

Giljermo Arijaga (Sijudad Meksiko, 1958) meksički je scenarista i pisac. Autor je četiri romana (Eskadron Giljotina, Sladak miris smrti, Bufalo noći i Divljak), kao i jedne zbirke priča (Retorno 201). Arijagina proza prevedena je na veliki broj svetskih jezika.

Arijaga ne radi adaptacije svoje proze za film, niti piše po narudžbini. Napisao je scenarija za filmove Pseća ljubav, 21 gram, Tri sahrane Melkijadesa Estrade (Zlatna palma za najbolji scenario na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu 2005), Vavilon (nominacija za Oskara u kategoriji najbolji scenario 2007), Bufalo noći i Dolina u plamenu.

Sa korica: Jedne noći sam ga pratio u povratku na groblje. Prilično dugo smo pretresali razne dogodovštine u kojima smo zajedno učestvovali u vreme kada je on još uvek bio živ. Kupili smo nekoliko piva i zapili se. Ludo smo se provodili. Smejali se. Uživali. Plakali. U zoru se oprostio od mene sa osmehom. Legao je u svoj sanduk i zatvorio poklopac. Nikada više ništa nisam čuo o njemu, jer sam tog jutra poginuo u saobraćajnoj nesreći... i moja žena je odlučila da me kremira.

Prva priča: Lili

Knjiga Sam u vodi svojom intrinsičnom angažovanošću podseća na rane zbirke Zvonka Karanovića, na nemački subjektivizam, na određene bit pesnike, ali i na najbolje radove novotalasnih i HC bendova, poput Dead Kennedys, Black Flag, Pere Ubu, Minutemen, ili njihove ovdašnje vršnjake, Šarla akrobatu. Jetki i direktni, stihovi Uroša Bojanovića udaraju pravo u stomak, ne prave kompromise i spremni su na sve. Upravo to ih i čini poezijom par excellence.

Vladimir Arsenić

Uroš Bojanović rođen je 1991. u Tesliću (BiH).

Objavio je dve zbirke pesama: Ja ne mogu ništa (2007) i Iz druge sobe (2011).

Takođe je objavljivao i u književnim časopisima: Polja, Tema, Zarez, Agon, Knjigomat, Kritična masa, Afirmator, BKG, Ars, Libartes i Strane.

Zastupljen u antologiji Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona.

Živi i stvara u Tesliću.

Prvih pet pesama

U Beogradu,
Za deset hiljada dinara,
Pravoslavni taksista je pristao
Da me vozi cijelu noć

Od Bulevara, pa najdalje
Bio sam stvarno jadan

Umetnost Đure Đukanova je drastična provokacija. I kad je smešna, u beznadnim ekscesima njenih raspojasanih protagonista, i kad je elegična, a globalno jeste, ona iz sebe isključuje poverenje u bilo šta osim stravične katastrofe jezika. A od takve katastrofe ne može nas sačuvati niko, pa ni Đurin Sveti Sisoja.

Srđan Srdić

Đura Đukanov (1956-2000) bio je srpski pripovedač i dramski pisac. Kao rođeni Mokrinčanin, jedan je od najznačajnijih predstavnika banatske proze dvadesetog veka. Pored Mokrina, živeo je u Vršcu i Novom Sadu.

Znamo se od malih nogu. Dineri smo, parija. Zajedno se kupali u Đukošinsku baru, muljom se mazali i, golišavi i ukaljužani, iskakali iz vode, pokazivali devojčicama kitu. Merili čija je najduža. Moja, čija bi. Ja mislim! Vrapce, kumrije, čvorkove sas gumpuškom, ciljali. Laste, makar da smo znali da su one korisne ptice jer tamanu muve, komarce i druge insekte. Nismo se gadili na nedosisane bombone, popine pogače, kerećije grožđe... [pdf]