Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

Bora Ćosić

Predrag Čudić: rođen sam 1943. 4. avgusta  u Risanskoj br. 4, u Berzi rada, u nastojničkom stanu, nedaleko od Palate pravde koja je u mom književnom životu takođe bila bitna adresa i simbol, kako pravde tako i nepravde. Moj otac je govorio da sam projektovan u Zagrebu, a realizovan u Beogradu. Zvali su me Berzino dete. Inače, za mlade generacije: Berza rada za vreme rata slala je gastarbajtere u Nemačku, isto kao i godinama potom, samo pod malo drugačijim okolnostima. Dakle, to nije nikakav Brozov i Brantov patent. Započeo sam gimnaziju „Stevan Sremac“ u Senti, odmah pored rodne kuće Stevana Sremca, a završio istu pod imenom, iznenada blagopočivšeg na državnim poslovima, Moše Pijade. Diplomirao sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom u suton šezdesetosmaških, lipanjskih gibanja. Lutao trbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na dečjem radio programu do ambasadora. Najveći deo beskrajnog radnog veka proveo u Biblioteci grada Beograda, video svojim očima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega viđenog. Naprotiv, dodao sam tom beskrajnom broju petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu. Preživeo u dva maha sudar sa Pravdom zbog verbalnog delikta. Još uvek, na sreću, živim u blizini Palate, ali na pristojnoj distanci. Živim i čekam verujući u njenu pravednu sporost, jer kažu da rukopisi ne gore. Ali, ko zna, ovo je Savamala, a ja se još, ponekad, osećam kao Berzino dete.

Ja upoznah slatko-gorku smešu
Jad života i života čar!
Tu osetih ljubav materinsku

Nežnost, brigu i nadljudski trud,
Tu zamrzeh masnu šniclu svinjsku
Još dok bejah mlad, srećan i lud.

Malograđanski ep

Tako je Babićev roman elegična, strahotna poema o neprekinutom ljudskom civilizacijskom padu, kontinuiranom slomu bića nedoraslog svojoj boljoj prirodi. U svojoj suštini postuelbekovski, Yahoo je matičnom jeziku i književnosti potrebniji sad nego ikada ranije, i pored opštosti izrazito pesimističkog stava svojstvene svakom vremenu, Sviftovom koliko i našem.

Srđan Srdić

Bojan Babić je rođen 1977. Do sada je napisao sedam knjiga, dobio nagradu Fonda Borislav Pekić, boravio na nekoliko rezidencijalnih programa za pisce u inostranstvu, ulazio u uže izbore za NIN-ovu i još poneke nagrade, objavljivao priče na engleskom, švedskom, albanskom, islandskom, nemačkom jeziku. Krajem 2016. godine izdavačka kuća Glagoslav objavila je njegovu knjigu Devojčice, budite dobre na engleskom jeziku u prevodu Nataše Miljković. Ne da svojim rečenicama da se opuste.

Šta god da napišem, čini mi se kao šund: mustre za revoluciju – šund; dužničko ropstvo pojedinaca i nacija – šund; digitalni disidenti – šund; propali talenti u malim sredinama – šund... Kad pokušam da te, prvobitne sinopsise popravim, tako što bih im dodao ironije, cinizma, izneverenih očekivanja čitalaca, prstohvat nekorektnosti, mešavinu visokoparnog i infantilizovanog žargona, promišljene anahronizme, onda mi se sve čini kao jedan užasan palimpsest đubreta. Novi sloj šunda kojim sam prekrio onaj prvi, da se ne vidi, i tako podigao lestvicu sopstvenog razočaranja na još viši nivo.

Prvo poglavlje

Vladimir Bulatović je nakon sofisticirane karverovske zbirke pripovedaka Elvira je sanjala u potpunosti zaokrenuo svoju poetiku i pošao u radikalnu krajnost narativa, nehajno zabacivši zavežljaj svoje tekstualne pojavnosti preko ramena. Čitaoci se mogu naći u čudu tek kad shvate koliko je ovaj odlazak moćno izveden, suvereno i samosvojno – toliko da je njime zacementirao svoje mesto u ovdašnjoj literaturi.

Vladimir Arsenić

Vladimir Bulatović je rođen 1979. godine. Kratke priče su mu prevođene na engleski, nemački i mađarski jezik. Knjigu kratkih prića Elvira je sanjala (2015), objavila je izdavačka kuća Književna Radionica Rašić. Kaplarovo igralište je njegov prvi roman.

Napravio sam eksperiment. Sklopio sam kapke i zamislio nastup kao niz povezanih slika: snop binskog svetla progoreva obraz, a znoj s lica se rastače u boju žabine kože; dinamika tužnog pobednika vodi prema kadenci crvljivih jabuka i tetkine kose umašćene ricinusovim uljem. Dok kršim prste otežalim dirkama gvozdenog ukusa, jačanje pažnje je potpomognuto dubokom škripom masivnih podrumskih vrata. Natkrivena poklopcem, kao u nekom šatoru, potpuno naga, raširenih nogu, međunožja prekrivenog notnim tekstom, Dušica pritiska petama čekiće i drži ih zaglavljenim uz žice. Jutro pred koncert otkazao sam nastup zbog izmišljene migrene.

Prvo poglavlje

Književnost ima tu privilegiju da joj polazi za rukom da, posredstvom satire u ovom slučaju, raskrinka i ogoli stvari, a da pri tom, uprkos svojstvenoj fikcionalnosti, ne predstavlja bulezgariju.

Nataša Srdić

Vil Self je autor većeg broja fikcionalnih i nefikcionalnih tekstova, uključujući roman Umbrella, koji se našao u užem izboru za Bukerovu nagradu. Živi u Londonu.

Jer, na kraju krajeva, pod kapom nebeskom nema ničeg goreg od otkrića da si ispao budala.

Uvertira

U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj inače, ne bavi se ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi univerzalnim. I ženama. Ona piše novim ženskim pismom.

Srđan Srdić

Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije.

Mala se ponašala kao kad bi joj u genski zapis kanuli kristalčić metamfetamina, dve kapljice LSD-a, četvrt grama kokaina i bajatu salatu od kelja.

Prva priča: Trittico

I tako, brza i bez težine koja se oseća odmah, kao napor, kao nešto hrapavo na tkivu teksta, vesela tamo gde želi da bude vesela, pomerena tamo gde je sita svake ljudske i jezičke logike, knjiga 25 centi Mari-Šantal Garijepi predstavlja istinsku radost. Nesnosnu radost, govori autorka o radosti montrealske žirafe, a zapravo o jeziku koji se zavlači na svako mesto, najčešće tamo gde mu nije mesto. Pravo mesto za pravu književnost.

Srđan Srdić

Mari-Šantal Garijepi je objavila više od jedanaest naslova i sarađivala na brojnim zbirkama od trenutka kada je pre deset godina postala dobitnica nagrade „Žozef S. Stofer” („Joseph S. Stauffer”), kojom se nagrađuje izuzetnost u Kanadi. Rođena u Kvebeku, u Montrealu, 1975. godine, M. Š. G. ne pridaje, međutim, veliki značaj geografiji u svojim romanima, jer su joj draži različiti izmišljeni svetovi, muzikalnost i ozbiljne teme. Razvila je nedavno tihu strast za fleš fikšnom. Mari-Šantal Garijepi je, takođe, književna direktorka, bivša artistkinja na trapezu i majka dvoje dece.

Las Vegas. I tačka.

Prva priča: Roza i Bili