I, eto, tako je Bil Dirin, makar ovde, u prvom redu rezoner sa strane, gost izdaleka koji nam piše poslanicu o nama samima, Evropljanima, čak Evropljanima Balkancima, služeći se pritom svim raspoloživim evropskim poetičkim sredstvima i inovacijama. Ova autohtona, poreklom data izmeštenost autora u odnosu na okruženje Dirinov rezultat čini, ipak, novozelandskim i vreme je došlo da se s još jednim od ovakvih rezultata upoznamo. Pravo vreme prave književnosti.

Srđan Srdić

Bil Dirin je rođen 1957. godine u Krajstčerču, na Novom Zelandu. Kao pisac, izvođač i nezavisni istraživač objavljivao je u različitim žanrovima i snimio muzičke albume s mnogobrojnim saradnicima. Neko vreme živeo je u Evropi, pre nego što se vratio na Novi Zeland. Godine 2010. dobio je spisateljsku stipendiju Univerziteta „Majkl King” u Oklandu. Godine 2017. snimljen je celovečernji dokumentarni film u režiji Sajmona Ogstona Bil Dirin, sećanje na druge, u kojem je dat pregled Dirinove četrdesetogodišnje karijere u pozorištu, izvođačkim umetnostima i muzici

Ništa se u stvari ne menja. Sateliti orbitiraju oko planete. Vojnici ubijaju, majke plaču, siromašni ostaju slabi.

Kutija

Jer sam čin čitanja ovakve proze mora kod nas da izazove određenu reakciju, mora da nas, ako je to moguće, po klasičnoj aristotelovskoj formuli, pročisti od sažaljenja i straha i da nas učini svesnima onog potencijala za zlo i za dobro koji u nama postoji i koji treba da se vežba svaki dan. Jer mi smo izabrani.

Vladimir Arsenić

Stiv Sem-Sandberg rođen je u Oslu, Norveška, 1958. godine. Jedan je najpoznatijih i najprizantijih švedskih pisaca. Radi kao književni kritičar u vodećem dnevnom listu Dagens Niheter u Stokholmu. Njegov roman Ubogi u Lođu osvojio je 2009. godine najvažniju švedsku književnu nagradu Avgust, a od tada je preveden na dvadeset sedam jezika. Roman Izabrani doživeo je sličan uspeh. Osvojio je Prix Médicis u Francuskoj za najbolji prevedeni roman 2016. godine, kao i nagradu Prix Transfuge za najbolji evropski roman. Njegov poslednji roman Bura (Stormen, The Tempest) objavljen je 2016. godine.
Živi u Stokholmu i Beču.

Izvršavala sam svoj posao kao i uvek, u istom duhu i sa istim namerama.

Prvih 20 strana

E, to bi bio slučaj debitantske knjige kratke proze Dragane Mokan: nakon čitanja, oni kojima se stvar dopadne naći će se u velikoj nedoumici po pitanju vlastitih očekivanja. Broj mogućnosti i perspektiva koje ostaju za ovom zbirkom jednostavno je toliko opsežan, autorka je sebi dopustila tolike slobode, da je promišljanje, nagoveštavanje svakog daljeg njenog poetičkog, formalnog, jezičkog koraka, uzaludan posao. I u tome je jedna od mnogobrojnih lepota.

Srđan Srdić

Dragana Mokan rođena je 1981. u Zrenjaninu. Živi i radi u Beogradu. Autor je zbirke poezije Kako mi je prošlo vreme (2003). Dobitnica je nagrada Ulaznica, Pčesa, Evenstar Festival Fantastike i finalista konkursa za poeziju i kratke priče Alma (Beograd) i Giuseppe Gioachino Belli (Rim). Poeziju objavljivala u časopisima i na portalima: Savremenik (Beograd), Afirmator (Beograd), Most (Sarajevo), Sveske (Pančevo), Sykoli (Budimpešta), Orbis (Kanjiža), Natron (Zrenjanin), Latica (Podgorica).

Mrzim umetnike i anarhiste, na kraju krajevam, sve su to pederske priče.

Ciciban

Humor, kad je dobar i značajan, mora u sebe da uključi i političku dimenziju, odnosno da bude satira. Bez tog začina koji je direktno umešan i upleten u stvarnost nema prevratničke moći, nema da tako kažemo revolucionarnog potencijala. Upravo to čini tri humorističke novelete Predraga Ličine izvrsnim štivom. One uspešno kombinuju ono što je već dugo vremena (od nenadmašnog Briksijevog prevoda Alana Forda) karakteristika mainstream hrvatskog i regionalnog humora, dakle jezik, komedija situacije i naravi, ali i vrhunska politička invektiva koja, opet, na ovim prostorima zapravo uvek predstavlja čist vapaj zdravog razuma kontra factuma i fatuma.

Vladimir Arsenić

Predrag Ličina (Zagreb, 1972) ljubitelj je znanstvene fantastike i horora. Omiljeni film mu je Alien, omiljeni superheroj Spiderman, a omiljena knjiga Vodič kroz galaksiju za autostopere. Mnogo vremena provodi slušajući muziku i gledajući nogomet. Omiljena grupa mu je The Cramps, omiljeni pjevač Nick Cave, a omiljeni nogometni klub Liverpool. U slobodno vrijeme bavi se filmskom režijom i pisanjem priča. Režirao je i napisao scenarij za, između ostaloga, kratkometražni film Teleport Zovko i dugometražni film Posljednji Srbin u Hrvatskoj.

„Pa vratit će se ljudi...“
„Oće kurac! ćao Krajina!“
Neko vrijeme smo svi šutjeli. Ja sam razmišljao o Peri dok je bio bijelac. On ne bi Crncu dozvolio da se vrati u selo.

Crnac u oluji

U ovakvoj vrsti realizma, neočišćenoj i nepročišćenoj, fikcija je možda najbliža stvarnosti.

Nataša Srdić

U Vilsonovim pričama ljudi se bave poslovima koje ne vole, ostaju u lošim vezama iz kojih žele da pobegnu, opseda ih prošlost, ljubomora, međusobno nerazumevanje. Na poslu vlada sterilna atmosfera, dele se otkazi. Gradom lutaju pijane skitnice. A kao rešenje nude se rasizam i izbori bez prave alternative.

Alan Vilson piše kratke priče, romane i drame. Rođen je u Glazgovu u Škotskoj, a od 2015. godine živi na Bliskom istoku. Raspadnuti od ljubavi je njegova prva objavljena knjiga.

„Ti si sanjar“, rekla je.
„Moraš da budeš.“

Proslava

Ovako postavljena poetika Fibonačijevog niza zapravo je suštinski modernistička, ako hoćete čehovljevska ili, što bi bilo blisko naratorki priče „Njujorška bajka“, karverovska. Priča se ne događa u samom narativu, ona se dešava u nama, te je stoga identifikacijski proces kudikamo intenzivniji. Tekstovi Jasne Dimitrijević pred nas postavljaju izazov razrešenja, zahtevaju od nas unutrašnje dopisivanje, na taj način ostvarujući svoj puni katarktički potencijal

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin, SFRJ) piše kratku prozu i recenzije. Redovna je saradnica časopisa Liceulice. Autorka je zbirke priča Prepoznavanja (2015). Radi u knjižari.

Inka je krenula iz tačke koja bi se pre mogla smatrati stanjem nego mestom, iz tačke koja je bila više kraj nego početak. Iz nje kao da je iskoračila neka nova Inka, novoizmišljena, kopija stare Inke, sumnjiva jedna osoba. Kako bi se ta tačka zvala? Nemoć, možda. Kako se onda taj put zove? Bekstvo, verovatno.

Plan bekstva