Humor, kad je dobar i značajan, mora u sebe da uključi i političku dimenziju, odnosno da bude satira. Bez tog začina koji je direktno umešan i upleten u stvarnost nema prevratničke moći, nema da tako kažemo revolucionarnog potencijala. Upravo to čini tri humorističke novelete Predraga Ličine izvrsnim štivom. One uspešno kombinuju ono što je već dugo vremena (od nenadmašnog Briksijevog prevoda Alana Forda) karakteristika mainstream hrvatskog i regionalnog humora, dakle jezik, komedija situacije i naravi, ali i vrhunska politička invektiva koja, opet, na ovim prostorima zapravo uvek predstavlja čist vapaj zdravog razuma kontra factuma i fatuma.

Vladimir Arsenić

Predrag Ličina (Zagreb, 1972) ljubitelj je znanstvene fantastike i horora. Omiljeni film mu je Alien, omiljeni superheroj Spiderman, a omiljena knjiga Vodič kroz galaksiju za autostopere. Mnogo vremena provodi slušajući muziku i gledajući nogomet. Omiljena grupa mu je The Cramps, omiljeni pjevač Nick Cave, a omiljeni nogometni klub Liverpool. U slobodno vrijeme bavi se filmskom režijom i pisanjem priča. Režirao je i napisao scenarij za, između ostaloga, kratkometražni film Teleport Zovko i dugometražni film Posljednji Srbin u Hrvatskoj.

„Pa vratit će se ljudi...“
„Oće kurac! ćao Krajina!“
Neko vrijeme smo svi šutjeli. Ja sam razmišljao o Peri dok je bio bijelac. On ne bi Crncu dozvolio da se vrati u selo.

Crnac u oluji

U ovakvoj vrsti realizma, neočišćenoj i nepročišćenoj, fikcija je možda najbliža stvarnosti.

Nataša Srdić

U Vilsonovim pričama ljudi se bave poslovima koje ne vole, ostaju u lošim vezama iz kojih žele da pobegnu, opseda ih prošlost, ljubomora, međusobno nerazumevanje. Na poslu vlada sterilna atmosfera, dele se otkazi. Gradom lutaju pijane skitnice. A kao rešenje nude se rasizam i izbori bez prave alternative.

Alan Vilson piše kratke priče, romane i drame. Rođen je u Glazgovu u Škotskoj, a od 2015. godine živi na Bliskom istoku. Raspadnuti od ljubavi je njegova prva objavljena knjiga.

„Ti si sanjar“, rekla je.
„Moraš da budeš.“

Proslava

Ovako postavljena poetika Fibonačijevog niza zapravo je suštinski modernistička, ako hoćete čehovljevska ili, što bi bilo blisko naratorki priče „Njujorška bajka“, karverovska. Priča se ne događa u samom narativu, ona se dešava u nama, te je stoga identifikacijski proces kudikamo intenzivniji. Tekstovi Jasne Dimitrijević pred nas postavljaju izazov razrešenja, zahtevaju od nas unutrašnje dopisivanje, na taj način ostvarujući svoj puni katarktički potencijal

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin, SFRJ) piše kratku prozu i recenzije. Redovna je saradnica časopisa Liceulice. Autorka je zbirke priča Prepoznavanja (2015). Radi u knjižari.

Inka je krenula iz tačke koja bi se pre mogla smatrati stanjem nego mestom, iz tačke koja je bila više kraj nego početak. Iz nje kao da je iskoračila neka nova Inka, novoizmišljena, kopija stare Inke, sumnjiva jedna osoba. Kako bi se ta tačka zvala? Nemoć, možda. Kako se onda taj put zove? Bekstvo, verovatno.

Plan bekstva

Dvogled bez stakala uokviren je Svetislavovim boravkom na Maksinom salašu, sa kog odlazi pred zimu, a vratiće se u proleće, kao i sve „domaće lude“. Duva vešanac obuhvata obrnuti period, između dve pojave vetra. Svakodnevni život prati ciklično kretanje prirode. Nakon kraja svakog teksta dolazi njegov početak. Čitalac u pojedinim trenucima ima utisak da su ovi Đukanovljevi romani ekfraza nekog nepomenutog umetničkog predmeta, opis (anti)junaka za večnost uklesanih u mermernu urnu.

Đura Đukanov (1956-2000) bio je srpski pripovedač i dramski pisac. Kao rođeni Mokrinčanin, jedan je od najznačajnijih predstavnika banatske proze dvadesetog veka. Pored Mokrina, živeo je u Vršcu i Novom Sadu.

Šta ti preostaje? Kupi dvogled, razbij stakla, gledaj zvezde.

Karakic ptičica

Siguran sam da su Muževljeva leđa Arijana Leke veoma dobar uvod u ono što albanska literatura predstavlja danas, po svim osnovama i kriterijumima. Nisam siguran da će objavljivanje ove knjige biti dovoljno za promenu čitavog jednog odvratnog narativa koji prati ukupne srpsko-albanske odnose, toliko naivan i ambiciozan u ovim godinama ne mogu da budem. Ali da su na ovom prostoru mali gestovi umeli da budu dovoljni, to neizostavno znam. U ime elementarne ljudske pristojnosti i prave književnosti.

Arijan Leka: (pesnik, prozni pisac i profesor) pripada grupi autora koji su došli u žižu interesovanja nakon otvaranja Albanije i smatraju se avangardom.

Napisao je šesnaest knjiga proze i poezije. Za njih je primio šest nacionalnih književnih nagrada, od kojih su četiri za knjigu godine. Preveden je na sve važnije evropske jezike i zastupljen u nekoliko uglednih antologija. Osnivač je rezidencijalnog programa za pisce u Tirani „Poeteka”, kao i istoimenog časopisa. Član je Evropskog saveta za dramaturgiju u Parizu i Pesničke akademije u Londonu. Doktor je albanologije i zaposlen je na Akademiji albanoloških nauka pri Univerzitetu umetnosti u Tirani.

Upotrebio sam postmoderne tehnike: metafikciju, pastiš, dokumentarnu fikciju, iskoristio sam kolektivnu paranoju i euforiju mase, ima malo magičnog realizma i...

Odakle dolazi svetlost

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

Bora Ćosić

Predrag Čudić: rođen sam 1943. 4. avgusta  u Risanskoj br. 4, u Berzi rada, u nastojničkom stanu, nedaleko od Palate pravde koja je u mom književnom životu takođe bila bitna adresa i simbol, kako pravde tako i nepravde. Moj otac je govorio da sam projektovan u Zagrebu, a realizovan u Beogradu. Zvali su me Berzino dete. Inače, za mlade generacije: Berza rada za vreme rata slala je gastarbajtere u Nemačku, isto kao i godinama potom, samo pod malo drugačijim okolnostima. Dakle, to nije nikakav Brozov i Brantov patent. Započeo sam gimnaziju „Stevan Sremac“ u Senti, odmah pored rodne kuće Stevana Sremca, a završio istu pod imenom, iznenada blagopočivšeg na državnim poslovima, Moše Pijade. Diplomirao sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom u suton šezdesetosmaških, lipanjskih gibanja. Lutao trbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na dečjem radio programu do ambasadora. Najveći deo beskrajnog radnog veka proveo u Biblioteci grada Beograda, video svojim očima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega viđenog. Naprotiv, dodao sam tom beskrajnom broju petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu. Preživeo u dva maha sudar sa Pravdom zbog verbalnog delikta. Još uvek, na sreću, živim u blizini Palate, ali na pristojnoj distanci. Živim i čekam verujući u njenu pravednu sporost, jer kažu da rukopisi ne gore. Ali, ko zna, ovo je Savamala, a ja se još, ponekad, osećam kao Berzino dete.

Ja upoznah slatko-gorku smešu
Jad života i života čar!
Tu osetih ljubav materinsku

Nežnost, brigu i nadljudski trud,
Tu zamrzeh masnu šniclu svinjsku
Još dok bejah mlad, srećan i lud.

Malograđanski ep