U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj inače, ne bavi se ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi univerzalnim. I ženama. Ona piše novim ženskim pismom.

Srđan Srdić

Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije.

Mala se ponašala kao kad bi joj u genski zapis kanuli kristalčić metamfetamina, dve kapljice LSD-a, četvrt grama kokaina i bajatu salatu od kelja.

Prva priča: Trittico

I tako, brza i bez težine koja se oseća odmah, kao napor, kao nešto hrapavo na tkivu teksta, vesela tamo gde želi da bude vesela, pomerena tamo gde je sita svake ljudske i jezičke logike, knjiga 25 centi Mari-Šantal Garijepi predstavlja istinsku radost. Nesnosnu radost, govori autorka o radosti montrealske žirafe, a zapravo o jeziku koji se zavlači na svako mesto, najčešće tamo gde mu nije mesto. Pravo mesto za pravu književnost.

Srđan Srdić

Mari-Šantal Garijepi je objavila više od jedanaest naslova i sarađivala na brojnim zbirkama od trenutka kada je pre deset godina postala dobitnica nagrade „Žozef S. Stofer” („Joseph S. Stauffer”), kojom se nagrađuje izuzetnost u Kanadi. Rođena u Kvebeku, u Montrealu, 1975. godine, M. Š. G. ne pridaje, međutim, veliki značaj geografiji u svojim romanima, jer su joj draži različiti izmišljeni svetovi, muzikalnost i ozbiljne teme. Razvila je nedavno tihu strast za fleš fikšnom. Mari-Šantal Garijepi je, takođe, književna direktorka, bivša artistkinja na trapezu i majka dvoje dece.

Las Vegas. I tačka.

Prva priča: Roza i Bili

Čep nalikuje maskoti književne večeri, večito pijanom knjiškom moljcu, koji Džonu Banvilu na scenu baca maramicu radi prerušavanja, a u susretu s Margaret Atvud rve se s nepostojećim pticama grabljivicama.

Daliborka Laudanović Ivašković

Pol Juen je rođen i odrastao na Novom Zelandu, a sada živi u Londonu. Fransis Čep: Kako da pisac nastupa u javnosti bila je knjiga godine u Gardijanu, Nju stejtsmenu, Ajriš tajmsu, časopisu Big išju, Nju Ziland liseneru, kao i u australijskom Nju dejliju. Objavljena je u Ujedinjenom kraljevstvu, Australiji i Nemačkoj. Sandej tajms je opisuje kao: „Inspirativno štivo. Briljantna, otkačeno novo komičko stvaralaštvo”, a Nju stejtsmen ju je nazvao „modernim komičkim remek delom”.

Spisateljski poziv nije ono što bio nekada.

Prvo poglavlje: Deca ponoći, Salman Rušdi

Otuda Pogrešan čovek nije politički pamflet, nije kukavičje jaje kvazidokumentarnog tipa, nije podvala koja za krajnji cilj ima ma kakav vid političke dobiti, već je ozbiljan tekst ozbiljnog romana s predispozicijom prema žanrovskim obrascima trilera, istorijskog romana, melodrame, dramaturški sjajno zamišljenog i realizovanog, preciznog, oštrog, na trenutke čak neprijatnog u beskompromisnom naturalizmu.

Srđan Srdić

Deni Morison je nekadašnji nacionalni direktor za odnose s javnošću Šin fejna, a bio je i portparol štrajka glađu Bobija Sandsa 1981. U više navrata je bio u zatvoru i dva puta je optužen zbog članstva u IRA. Dok je služio osmogodišnju kaznu, počeo je da piše svoj treći roman, Pogrešan čovek.

Pristupio je IRA i otkrio da neposredna blizina smrti pojačava njegovu žudnju za životom.

Prolog: 0

Pinčonovski zamišljen kao mesto totalne mistifikacije, 24 je proizvoljan u značenjima i simbolici, on je mrtvorođeno žanrovsko očekivanje, pohvala neredu koji ostavljamo za sobom uz pomoć zle sluškinje – tehnologije. Glitch, kvar u svetskom sistemu, ovde se zapatio kao kvar u nomenklaturi teksta romana.

Srđan Srdić

Marija Pavlović, rođena 1984. godine u Leskovcu, živi i radi u Beogradu kao kopirajterka, urednica e-magazina i spisateljica. Autorka je dramskog teksta Čudan slučaj gospođe Džekil i doktorke Hajd izvedenog dva puta u Ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, kao i zbirke kratkih priča Horor priče svakodnevice (Matica srpska, Novi Sad, 2014.) koja je bila u užem izboru za nagrade Biljana Jovanović i Dušan Vasiljev. Kratke priče su joj objavljivane u zbornicima beogradskog udruženja Oksimoron, zrenjaninskom časopisu Ulaznica, kao i na zagrebačkom Festivalu Europske Kratke Priče. Učestvovala je u regionalnom književnom projektu Pisci za budućnost, u sklopu projekta Dijalog za budućnost koji predstavlja zajedničku inicijativu Predsjedništva BiH i Ujedinjenih nacija (UN). Učesnica je festivala kratke priče Kikinda short 2016. godine i njegovog pratećeg programa.

Kako možeš verovati bilo čemu? Šta ako je naša percepcija banalni impuls u sinapsama armadila koji sve ovo sanja?

Prvo poglavlje: 0

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Što više znam, tim sam nesrećniji.

Prva priča: Ispred praga