Rečju, ovo je radikalno neoavangardna poezija koja je svesna da nastaje u dvadeset prvom veku.

Vladimir Arsenić

Jana Radičević rođena je 1997. u Podgorici. Studentkinja je Njemačkog jezika i književnosti. Aktivni je član Foruma mladih pisaca koji se od 2015. okuplja u KIC-u Budo Tomović. Osvojila je drugu nagradu na konkursu Ulaznica (2017) za ciklus pjesama Megalodon Lantimos, a finalistkinja je i nekoliko regionalnih književnih festivala. Poezija joj je objavljena u regionalnim časopisima, zbornicima i na portalima.

jednog podneva
neko je uzeo tijelo
isjeckao ga na najsitnije komade
stvorio je sterilno i neaktivno

Dve pesme

Čuveni boks-meč – ples u ringu do pobede ili poraza – centralna je tačka u romanu, tačka od koje sve kreće ili u kojoj se pak završava. Mada ovo nije priča o boksu, analogija između života i boks-meča, a potom i plesnog maratona, presudna je za njegovo tumačenje.

Dunja Ilić

Miroslav Ćurčić je rođen 1966. u Beogradu. Autor je zbirke priča Smrt u Bašaidu, koja je naišla na pozitivan odjek kod čitalaca i književne kritike. Pored pomenute zbirke, priče su mu objavljivane u mnogim književnim časopisima u zemlji i inostranstvu, kao i u raznim domaći zbornicima kratkih priča. Prevođen je na albanski i rumunski jezik. I šampioni umiru, zar ne njegov je prvi roman. Živi i radi u Zemunu.

Život režira bolje i od Almodovara.

Prvo poglavlje

Trokijev Mladi Adam vredi onoliko koliko ključeva za otvaranje njegovog krajnjeg smisla možemo da iznađemo, a njih je dovoljno da bismo knjigu kvalifikovali kao relevantnu za nova čitanja.

Srđan Srdić

Aleksander Troki je rođen u Glazgovu 1925. godine. Nakon prve godine studija odazvao se vojnom pozivu i pristupio Kraljevskoj mornarici. Tri godine kasnije vratio se da završi studije, putovao po Evropi i nastanio se u Parizu, gde je uređivao avangardni književni časopis Merlin. Kontroverzni izdavač Olimpija pres objavio je 1954. prvu verziju njegovog romana Mladi Adam i upravo tada Troki postaje heroinski zavisnik. Zatim se preselio u SAD, najpre u Njujork, gde je radio na jednoj barži, a potom u Kaliforniju, stecište zajednice bitnika. U tom periodu napisao je svoju verovatno najpoznatiju knjigu, roman Kainova knjiga (1961). Šezdesetih godina se preselio u London, gde je sve manje pisao, i tamo ostao do smrti 1984.

Dostizala je ekstazu kroz stravu i više puta je kazala – čak i da je time prosto podlegala svojoj sklonosti prema melodrami – kako oseća da će na taj način umreti, da će je voda iznenaditi u seksu. Nije u potpunosti pogrešila.

Prvo poglavlje

I, eto, tako je Bil Dirin, makar ovde, u prvom redu rezoner sa strane, gost izdaleka koji nam piše poslanicu o nama samima, Evropljanima, čak Evropljanima Balkancima, služeći se pritom svim raspoloživim evropskim poetičkim sredstvima i inovacijama. Ova autohtona, poreklom data izmeštenost autora u odnosu na okruženje Dirinov rezultat čini, ipak, novozelandskim i vreme je došlo da se s još jednim od ovakvih rezultata upoznamo. Pravo vreme prave književnosti.

Srđan Srdić

Bil Dirin je rođen 1957. godine u Krajstčerču, na Novom Zelandu. Kao pisac, izvođač i nezavisni istraživač objavljivao je u različitim žanrovima i snimio muzičke albume s mnogobrojnim saradnicima. Neko vreme živeo je u Evropi, pre nego što se vratio na Novi Zeland. Godine 2010. dobio je spisateljsku stipendiju Univerziteta „Majkl King” u Oklandu. Godine 2017. snimljen je celovečernji dokumentarni film u režiji Sajmona Ogstona Bil Dirin, sećanje na druge, u kojem je dat pregled Dirinove četrdesetogodišnje karijere u pozorištu, izvođačkim umetnostima i muzici

Ništa se u stvari ne menja. Sateliti orbitiraju oko planete. Vojnici ubijaju, majke plaču, siromašni ostaju slabi.

Kutija

Jer sam čin čitanja ovakve proze mora kod nas da izazove određenu reakciju, mora da nas, ako je to moguće, po klasičnoj aristotelovskoj formuli, pročisti od sažaljenja i straha i da nas učini svesnima onog potencijala za zlo i za dobro koji u nama postoji i koji treba da se vežba svaki dan. Jer mi smo izabrani.

Vladimir Arsenić

Stiv Sem-Sandberg rođen je u Oslu, Norveška, 1958. godine. Jedan je najpoznatijih i najprizantijih švedskih pisaca. Radi kao književni kritičar u vodećem dnevnom listu Dagens Niheter u Stokholmu. Njegov roman Ubogi u Lođu osvojio je 2009. godine najvažniju švedsku književnu nagradu Avgust, a od tada je preveden na dvadeset sedam jezika. Roman Izabrani doživeo je sličan uspeh. Osvojio je Prix Médicis u Francuskoj za najbolji prevedeni roman 2016. godine, kao i nagradu Prix Transfuge za najbolji evropski roman. Njegov poslednji roman Bura (Stormen, The Tempest) objavljen je 2016. godine.
Živi u Stokholmu i Beču.

Izvršavala sam svoj posao kao i uvek, u istom duhu i sa istim namerama.

Prvih 20 strana

E, to bi bio slučaj debitantske knjige kratke proze Dragane Mokan: nakon čitanja, oni kojima se stvar dopadne naći će se u velikoj nedoumici po pitanju vlastitih očekivanja. Broj mogućnosti i perspektiva koje ostaju za ovom zbirkom jednostavno je toliko opsežan, autorka je sebi dopustila tolike slobode, da je promišljanje, nagoveštavanje svakog daljeg njenog poetičkog, formalnog, jezičkog koraka, uzaludan posao. I u tome je jedna od mnogobrojnih lepota.

Srđan Srdić

Dragana Mokan rođena je 1981. u Zrenjaninu. Živi i radi u Beogradu. Autor je zbirke poezije Kako mi je prošlo vreme (2003). Dobitnica je nagrada Ulaznica, Pčesa, Evenstar Festival Fantastike i finalista konkursa za poeziju i kratke priče Alma (Beograd) i Giuseppe Gioachino Belli (Rim). Poeziju objavljivala u časopisima i na portalima: Savremenik (Beograd), Afirmator (Beograd), Most (Sarajevo), Sveske (Pančevo), Sykoli (Budimpešta), Orbis (Kanjiža), Natron (Zrenjanin), Latica (Podgorica).

Mrzim umetnike i anarhiste, na kraju krajevam, sve su to pederske priče.

Ciciban