Daleka obala je roman o Solomonu i Doroti, dvoje usamljenika čije se tegobne i dirljive životne priče prepliću u engleskom seocetu Veston. Njihova kontrapunktna pripovest povezuje perspektive afričkog imigranta i nastavnice klavira u penziji i prelazi prostorne i vremenske granice, postepeno otkrivajući ključne trenutke u životima junaka koji svedoče o postojanosti mržnje, rasizma, ugnjetavanja, diskriminacije, marginalizacije i progona. Solomonova poglavlja beleže užase građanskog rata i poražavajuće pojedinosti neljudskog ophođenja prema imigrantima dok Dorotina na videlo iznose rodnu nejednakost i promene u britanskom društvu koje Solomonovo prisustvo nepobitno dokazuje. Filips izdvaja njihove životne priče iz mnoštva potisnutih narativa o savremenim zapadnim društvima, čijim kosmopolitskim stremljenjima suprotstavlja nacionalizam, rasizam, ksenofobiju i ejdžizam. U kontekstu Filipsovog stvaralaštva kao hronike različitih vidova izmeštenosti, ovaj roman suočava čitaoca sa naličjem jednog naizgled tolerantnog društva, razotkrivajući pukotine u identitetu nacije i iluziju da živimo u postrasnom društvu.

Arijana Luburić Cvijanović

Karil Filips (Caryl Phillips; 1958, Sent Kits), u Britaniju se preselio sa četiri meseca. Odrastao je u Lidsu, a studije Engle­skog jezika i književnosti završio je na Oksfordskom univer­zitetu. Početak njegove književne karijere obeležili su pozorišni komadi Strange Fruit (1980), Where There is Darkness (1982) i The Shelter (1983). Autor je brojnih drama i dokumentaraca za radio i televiziju, kao i scenarija za filmove Playing Away (1986) i The Mystic Masseur (2001) po istoimenom romanu V. S. Najpola. Objavio je romane: The Final Passage (1985), A State of Independence (1986), Higher Ground (1989), Cambridge (1991), Crossing the River (1993), The Nature of Blood (1997), A Distant Shore (2003), Dancing in the Dark (2005), Foreigners (2007), In the Falling Snow (2009), The Lost Child (2015) i A View of the Empire at Sunset (2018), a u dokumentarnu prozu spadaju The European Tribe (1987), The Atlantic Sound (2000), A New World Order (2001) i Colour Me English (2011). Priredio je antologije pod naslovom Extravagant Strangers: A Literature of Belonging (1997) i The Right Set: An Anthology of Writing on Tennis (1999). Njegova dela su prevedena na preko deset jezi­ka. Dobitnik je brojnih nagrada za drame i romane među koji­ ma se posebno ističe James Tait Black Memorial Prize za roman Crossing the River, koji se našao i u užem izboru za Bukerovu nagradu 1993. Roman A Distant Shore, nominovan za Buke­rovu nagradu i PEN/Faulkner Award 2003, osvojio je 2004. Commonwealth Writers Prize. Član je Kraljevskog društva za književnost i Kraljevskog društva za umetnost, kao i poča­sni predavač na Kraljičinom koledžu Oksfordskog univerziteta. Predavao je na univerzitetima u Gani, Švedskoj, Singapuru, Barbadosu, Indiji i Sjedinjenim Državama, gde trenutno radi na Univerzitetu Jejl.

Engleska se promenila. Danas je teško reći ko je odavde, a ko nije. Ko pripada, a ko je stranac. To uznemirava...

Otud je Šeron Ingliš u Nultoj gravitaciji uspešno ispunila zavet Dejvida Fostera Volasa, misao da upravo književnost treba da pokaže „šta to znači biti jebeno ljudsko biće”. A znači strašno mnogo, čak i kad deluje da ne znači ništa. Stoga sam uveren da neće biti malo onih kojima će Nulta gravitacija značiti baš toliko. Strašno mnogo, kao i svaka velika književnost.

Srđan Srdić

Šeron Ingliš je kanadska spisateljica čija dela nastaju iz velikog interesovanja za načine na koje nas mesta i izmeštenost oblikuju. Napisala je zbirke kratkih priča Uncomfortably Numb i Zero Gravity (Nulta gravitacija) koja se našla u širem izboru za nagradu Giller Prize, među ostalim priznanjima. Njen prvi roman, Night in the World, objaviće izdavačka kuća Freehand Books 2022. godine. Njeni eseji su objavljeni u časopisima Canadian Notes and Queries i Dark Matter, kao i u okviru projekta Dark Mountain u Ujedinjenom Kraljevstvu. Živi u Torontu.

Na zadnjem sedštu vožnja je najluđa.

Kosmički vilenjaci

Otud i inicijalna metafora deteta koje se kuva palenti, a to kuvanje je, kako radnja romana odmiče, opisano kao proces sve mučniji i odvratniji, tačno onako kako odrastanje protagonistkinje izgleda.

Srđan Srdić

Aglaja Veteranji (Bukurešt, 1962), odrasla je u porodici cirkuskih artista koji su iz Čaušeskuove Rumunije pobegli u Švajcarsku.

Bila je osnivačica književne grupe Die Wortpumpe, te suosnivačica pozorišne grupe Die Engelmachine. Njeni tekstovi objavljivani su u brojnim časopisima i antologijama. Godine 1998. godine dodeljen joj je grant fondacije Literariche Colloquium iz Berlina, a 2002. je postala dobitnica nagrade Chamisso-Foederpreis. Iste godine, život je okončala samoubistvom.

Mrtvi žive bolje nego živi.

Poglavlje 1

U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze.

Ivan Radosavljević

Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.

Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Postoji vreme za ljubavne pesme.

Morfija

Roman Veronike D. Nikulesku jeste upravo to: neizrecivo lepa knjiga o ljudskim radostima i žalostima. Knjiga bitna za razumevanje onog što je rumunska književnost danas, ali, pre svega, šta je to književnost uopšte, odnosno šta bi trebalo da bude.

Srđan Srdić

Veronika D. Nikulesku (1968, Rumunija), spisateljica i prevodilac.

Objavila je zbirke kratke proze Adeb (2004, Nagrada za debi Saveza rumunskih pisaca Sibiju), Narandžasti orkestar (2008) i Crveno, crveno, somot (2012, Nagrada časopisa Tiuk! za kratku prozu „ScurTiuk”; nominacije za Nagradu Radija „România Cultural” i za Nacionalnu nagradu za prozu lista Ziarul de Iași) i Hibernalija (2016); romane Ka dolinama žada i pijanog ljulja (2016, nagrada „Knjiga godine” koju dodeljuje Savez rumunskih pisaca Sibiju; nominacije za Nacionalnu nagradu za prozu lista Ziarul de Iași i za nagradu „Najdraža knjiga godine – po izboru gimnazijalaca” na festivalu FILIT), Leto sa Isidorom (2017), Isidorova zima (2020), Lukijan. Oči, duša, ruka (2020), Sva bibliotekarkina deca (2020).

U saradnji s pesnikom Emilom Brumaruom napisala je Bajku princeze Brzo-Brzo (2009) i Pada kestenje s kestenova (2014, nominacija za nagradu časopisa Observator cultural).

Pobedila je na konkursu za scenarije HBO, na Međunarodnom transilvanskom filmskom festivalu TIFF, sa scenariom za kratki film Kurir, zasnovan na jednoj od pripovetki iz njene prve knjige.

Prevela je četrdeset knjiga koje potpisuju Vladimir Nabokov, Semjuel Beket, Luis Kerol, Don Delilo, Siri Hustvet, Lidija Dejvis i drugi. Nagrada „Antoaneta Ralijan” za prevod na Sajmu knjiga „Gaudeamus” 2016. Nagrada za prevod časopisa Observator cultural 2017.

Dogodi se često, kad imaš sve, da osetiš da nemaš ništa.

April u Berlinu mora se nazvati hibridnom knjigom. Ona jeste mešavina eseja, dnevnika, istoriografije, memoara, albuma, putopisa i romana, ali u svojoj suštini ona je pre svega knjiga sećanja, često veoma ličnih, ali zar je sećanje ikada drugačije. Pri tom, ona neprestano invocira neku vrstu zajednice kojoj pripada, bilo po neumitnosti rođenja, bilo po izboru, odnosno umetničkom kredu, a koja se surovim delovanjem istorije, ovoga puta shvaćene „grčki“, neprestano kruni i osipa.

Vladimir Arsenić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Preminula je 2018. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illinois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Kad više nije mogla hodati, krenula je obilaziti ambulante.