Umiranje u Torontu je zapanjujući tekst. U isto vreme lucidan i opor, duhovit i tužan, ali uvek nepomirljiv sa statusom quo, u neprekidnom preispitivanju i borbi za pravdu koja podrazumeva ni manje ni više nego ljudsko dostojanstvo, ono što izbeglicama najpre uzmu.

Vladimir Arsenić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illionois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Carinske formalnosti na aerodromu u Torontu zaista su formalne i sve se obavi ležerno i brzo. Nitko ništa ne pita, nitko ne otvara prtljagu. Kad smo prekoračili jednu crvenu crtu, službenik nam je rekao: Welcome home. Mi nismo rekle ništa. Što se tu moglo.

Novine, praonice i Široki Brijeg

Vejnovićeva proza nam svakako ne dozvoljava da se uljuljkamo u lagodnost narativa, ona nas suočava s njegovim krhotinama, s njegovim gotovo pa otpadom iz kojeg niče na momente urnebesno duhovita, a na momente i zastrašujuće opipljiva priča o nama, danas i ovde.

Vladimir Arsenić

Dušan Vejnović (Sombor, 1981) je pisac, prevodilac i psiholog. Objavio je zbirku pripovedaka Tvrdoglave beline (2011, nagrada Đura Đukanov), zbirku pesama Posebne potrebe (2013) i roman Jako i nikome (2014). Preveo je roman Amajlija Roberta Bolanja (2015, nagrada Radoje Tatić). Živi u Novom Sadu.

Shvatio sam gde se nalazim, barem mislim da jesam, i koja je godina i ponovo sam, uprkos tome, zarežao (sada s neobjašnjivim pouzdanjem i malo tiše): Ovo je jebeno sedište Stasija.

Prva priča: Drugi čovek

Otud mogućnost smeha; kao da je to esencijalna poruka Ilićeve proze: svet je gadan, destruktivan, prljav i ničim ga nećemo popraviti. Ali možemo da mu se smejemo, makar iza leđa. Makar apsolutno umorni od njega. Kao psi.

Srđan Srdić

Miloš K. Ilić (1987-2051) piše prozu i radio drame. Izdao zbirku priča Priče o pivu (2008).

I trčali su kroz pesak, teško, ka svojim ženama; ka svojim ženama s noževima u rukama.

Prva priča: Cria Cuervos

Otud je spiritus movens apsolutno svih Đukanovljevih junaka zapisan u rečenici: „Ćaranćul je mrtav. Bolje on nego ja.“ Ona je paradoksalno mesto priznanja opšteg posrnuća koje susreće elementarnu ljudsku nadu: pripovedač koji izgovara navedeno svet vidi kao odvratnu kaljugu i ništa više od nje, ali mu se u tom i takvom svetu i dalje živi.

Srđan Srdić

Đura Đukanov (1956-2000) bio je srpski pripovedač i dramski pisac. Kao rođeni Mokrinčanin, jedan je od najznačajnijih predstavnika banatske proze dvadesetog veka. Pored Mokrina, živeo je u Vršcu i Novom Sadu.

Oću da pokažem celom Mokrinu da sam romantičan tip.

Prva priča: Kuku, Todore

U svih sedamnaest priča, Roberts deluje kao autentični tumač neke vrste hipsterskog pakla, pošiljalac poslednjih poruka civilizacije koja je odlučila da komunikaciju prepusti mašinama i tako se odrekne vlastitosti, svega što je milenijumima sticala.

Srđan Srdić

Ričard Ovejn Roberts je autor knjige Sva mesta na kojima smo živeli i to je njegova prva zbirka priča. Opisuju ga kao jednu od najsvežijih književnih pojava u Velsu. Rođen je na ostrvu Môn a sada živi u Kardifu, glavnom gradu Velsa. Zastupa ga Zoi Ros iz agencije Junajted Ejdžents.

Sa korica: Teror je jedina uzbudljiva aktivnost na svetu koja nam je preostala.

Prva priča: Diznilend

... spopala me je takva teskoba, i sve vreme se pojačavala... Oto Oltvanji ... nekako kao pamuk je. Ognjenka Lakićević Kao da nije ukucavano kroz tastaturu, već gravirano u neki metal. Teškim čekićem. Dušan Vejnović

Srđan Srdić (Kikinda, 1977) autor je dva romana (Mrtvo polje, Satori), dve knjige priča (Espirando, Sagorevanja) i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja ,,Laza Lazarević'', ,,Biljana Jovanović'', ,,Edo Budiša'', kao i stipendije iz Fonda ,,Borislav Pekić''. Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Sa korica: Zovem se Sonja. Imam jednu priču. Pričam. Trebalo bi završiti to. Svako buđenje gubitak. Manje nas ostane. Ne bi trebalo spavati.
Pričam o svom nespavanju, nesanjanju. Kako se nisam budila jer nisam imala iz čega, odakle.

Prvo poglavlje: Connecting Koroviev