U svojoj drugoj knjizi Haštad jeste odmakao. To je svakako isti autor, nema sumnje, ali stabilniji u namerama, s manje izraženom željom da sablazni i uznemiri čitaoce po svaku cenu, nešto povučeniji i diskretniji, tiši. Tako, tiši. Precizan, odmeren, duhovit, šarmantan, čak i kad zadire u najintenzivnije ljudske traume.

Srđan Srdić

Juhan Haštad (Johan Harstad), rođen 10. februara 1979. u Stavangeru, norveški je romanopisac, pripovedač, dramaturg i grafički dizanjer koji živi i radi u Oslu. Debitovao je kao dvadesetdvogodišnjak 2001. godine zbirkom kratkih proznih tekstova Nadalje ćeš samo stariti, a 2002. je objavio zbirku kratkih priča Ambulanta kola. Njegov prvi roman, Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci? objavljen 2005. u Norveškoj, preveden je na više od deset jezika. Haštad je tokom 2009. bio angažovan kao prvi dramturg-rezident Norveškog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja.

Kad bi se svi usamljeni ljudi poređali jedni pored drugih, bilo bi ih toliko da bi nekoliko puta mogli da obaviju Zemlju.

194

Andrija Matić izbegao je stereotipe. Njegov junak oseća sve ono što vam nijedan turista o Istanbulu neće reći. Njegovu skupoću u odnosu na prosečnu tursku platu koju on zarađuje, njegovu hladnoću u odnosu na druge turske gradove koji su znatno južnije i samim tim topliji, njegovu ogromnost u negativnom smislu – mi se svi fasciniramo brojevima, ali biti sam među petnaest miliona ljudi nije lako, štaviše ume da bude prilično teško.

Vladimir Arsenić

Andrija Matić (1978) rođen je u Kragujevcu. Doktorirao je englesku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavio je romane Burnout (2015), Pomračenje u pet slika (2013), Šaht (2009) i Nestanak Zdenka Kuprešanina (2006), zbirku priča Muzej savremene umetnosti (2010) i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Živi na jugu Tajlanda

Istanbul za mene više nije bio tako zastrašujući i haotičan kao u početku.

Prvo poglavlje

Otud je Yugoslav najpre elegična poema o zajedničkom vremena koje je junakinja provela sa ocem, s posebnim naglaskom na vremenu provedenom u ubijenoj Jugoslaviji.

Srđan Srdić

Ana Vučković (udato Denčić) rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu.
Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj četiri knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust 'n' Dust (2004), Plišani soliter (2007) i Surfing Serbia (2012).
Njene priče su objavljene u zbirkamapriča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).

Daj mi Jugoslaviju, gde je bilo i posla i zabave, i gde smo sve mogli, daj da ne liči na život.

Smrt / Kiša

Šta ovo društvo koje je Daša napustila, nagriženo političkom korektnošću, opterećeno gotovo policijskim proveravanjem svačije pravovernosti u ispovedanju određenog –izma, može da ima od Daše? Policiju i političku korektnost ona svakako nije simpatisala – o tome svedoči svaki redak njenog dela. Posle Daše, ostaje njena odlična književnost, u kojoj se uživa čak i kada su teme mučne, a sa godinama sve su mučnije. Ostaje takođe šansa da se od nje naučimo jedinoj pravovernosti koja ima vrednost bez obzira na vreme i mesto, doslednom ispovedanju pobune protiv svakog i svakovrsnog tlačenja, protiv nehumanosti.

Dunja Ilić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Preminula je 2018. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illionois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljivala je prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Nisam istraživala dalje jer, sav taj fašizam, taj nacionalizam, ta ksenofobija, sve te desnice, jučer i danas, sve to ista je kaca govana. Bila i ostat će.

Pioniri maleni

Rečju, ovo je radikalno neoavangardna poezija koja je svesna da nastaje u dvadeset prvom veku.

Vladimir Arsenić

Jana Radičević rođena je 1997. u Podgorici. Studentkinja je Njemačkog jezika i književnosti. Aktivni je član Foruma mladih pisaca koji se od 2015. okuplja u KIC-u Budo Tomović. Osvojila je drugu nagradu na konkursu Ulaznica (2017) za ciklus pjesama Megalodon Lantimos, a finalistkinja je i nekoliko regionalnih književnih festivala. Poezija joj je objavljena u regionalnim časopisima, zbornicima i na portalima.

jednog podneva
neko je uzeo tijelo
isjeckao ga na najsitnije komade
stvorio je sterilno i neaktivno

Dve pesme

Čuveni boks-meč – ples u ringu do pobede ili poraza – centralna je tačka u romanu, tačka od koje sve kreće ili u kojoj se pak završava. Mada ovo nije priča o boksu, analogija između života i boks-meča, a potom i plesnog maratona, presudna je za njegovo tumačenje.

Dunja Ilić

Miroslav Ćurčić je rođen 1966. u Beogradu. Autor je zbirke priča Smrt u Bašaidu, koja je naišla na pozitivan odjek kod čitalaca i književne kritike. Pored pomenute zbirke, priče su mu objavljivane u mnogim književnim časopisima u zemlji i inostranstvu, kao i u raznim domaći zbornicima kratkih priča. Prevođen je na albanski i rumunski jezik. I šampioni umiru, zar ne njegov je prvi roman. Živi i radi u Zemunu.

Život režira bolje i od Almodovara.

Prvo poglavlje