Čep nalikuje maskoti književne večeri, večito pijanom knjiškom moljcu, koji Džonu Banvilu na scenu baca maramicu radi prerušavanja, a u susretu s Margaret Atvud rve se s nepostojećim pticama grabljivicama.

Daliborka Laudanović Ivašković

Pol Juen je rođen i odrastao na Novom Zelandu, a sada živi u Londonu. Fransis Čep: Kako da pisac nastupa u javnosti bila je knjiga godine u Gardijanu, Nju stejtsmenu, Ajriš tajmsu, časopisu Big išju, Nju Ziland liseneru, kao i u australijskom Nju dejliju. Objavljena je u Ujedinjenom kraljevstvu, Australiji i Nemačkoj. Sandej tajms je opisuje kao: „Inspirativno štivo. Briljantna, otkačeno novo komičko stvaralaštvo”, a Nju stejtsmen ju je nazvao „modernim komičkim remek delom”.

Spisateljski poziv nije ono što bio nekada.

Prvo poglavlje: Deca ponoći, Salman Rušdi

Otuda Pogrešan čovek nije politički pamflet, nije kukavičje jaje kvazidokumentarnog tipa, nije podvala koja za krajnji cilj ima ma kakav vid političke dobiti, već je ozbiljan tekst ozbiljnog romana s predispozicijom prema žanrovskim obrascima trilera, istorijskog romana, melodrame, dramaturški sjajno zamišljenog i realizovanog, preciznog, oštrog, na trenutke čak neprijatnog u beskompromisnom naturalizmu.

Srđan Srdić

Deni Morison je nekadašnji nacionalni direktor za odnose s javnošću Šin fejna, a bio je i portparol štrajka glađu Bobija Sandsa 1981. U više navrata je bio u zatvoru i dva puta je optužen zbog članstva u IRA. Dok je služio osmogodišnju kaznu, počeo je da piše svoj treći roman, Pogrešan čovek.

Pristupio je IRA i otkrio da neposredna blizina smrti pojačava njegovu žudnju za životom.

Prolog: 0

Pinčonovski zamišljen kao mesto totalne mistifikacije, 24 je proizvoljan u značenjima i simbolici, on je mrtvorođeno žanrovsko očekivanje, pohvala neredu koji ostavljamo za sobom uz pomoć zle sluškinje – tehnologije. Glitch, kvar u svetskom sistemu, ovde se zapatio kao kvar u nomenklaturi teksta romana.

Srđan Srdić

Marija Pavlović, rođena 1984. godine u Leskovcu, živi i radi u Beogradu kao kopirajterka, urednica e-magazina i spisateljica. Autorka je dramskog teksta Čudan slučaj gospođe Džekil i doktorke Hajd izvedenog dva puta u Ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, kao i zbirke kratkih priča Horor priče svakodnevice (Matica srpska, Novi Sad, 2014.) koja je bila u užem izboru za nagrade Biljana Jovanović i Dušan Vasiljev. Kratke priče su joj objavljivane u zbornicima beogradskog udruženja Oksimoron, zrenjaninskom časopisu Ulaznica, kao i na zagrebačkom Festivalu Europske Kratke Priče. Učestvovala je u regionalnom književnom projektu Pisci za budućnost, u sklopu projekta Dijalog za budućnost koji predstavlja zajedničku inicijativu Predsjedništva BiH i Ujedinjenih nacija (UN). Učesnica je festivala kratke priče Kikinda short 2016. godine i njegovog pratećeg programa.

Kako možeš verovati bilo čemu? Šta ako je naša percepcija banalni impuls u sinapsama armadila koji sve ovo sanja?

Prvo poglavlje: 0

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Što više znam, tim sam nesrećniji.

Prva priča: Ispred praga

Umiranje u Torontu je zapanjujući tekst. U isto vreme lucidan i opor, duhovit i tužan, ali uvek nepomirljiv sa statusom quo, u neprekidnom preispitivanju i borbi za pravdu koja podrazumeva ni manje ni više nego ljudsko dostojanstvo, ono što izbeglicama najpre uzmu.

Vladimir Arsenić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illionois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Carinske formalnosti na aerodromu u Torontu zaista su formalne i sve se obavi ležerno i brzo. Nitko ništa ne pita, nitko ne otvara prtljagu. Kad smo prekoračili jednu crvenu crtu, službenik nam je rekao: Welcome home. Mi nismo rekle ništa. Što se tu moglo.

Novine, praonice i Široki Brijeg

Vejnovićeva proza nam svakako ne dozvoljava da se uljuljkamo u lagodnost narativa, ona nas suočava s njegovim krhotinama, s njegovim gotovo pa otpadom iz kojeg niče na momente urnebesno duhovita, a na momente i zastrašujuće opipljiva priča o nama, danas i ovde.

Vladimir Arsenić

Dušan Vejnović (Sombor, 1981) je pisac, prevodilac i psiholog. Objavio je zbirku pripovedaka Tvrdoglave beline (2011, nagrada Đura Đukanov), zbirku pesama Posebne potrebe (2013) i roman Jako i nikome (2014). Preveo je roman Amajlija Roberta Bolanja (2015, nagrada Radoje Tatić). Živi u Novom Sadu.

Shvatio sam gde se nalazim, barem mislim da jesam, i koja je godina i ponovo sam, uprkos tome, zarežao (sada s neobjašnjivim pouzdanjem i malo tiše): Ovo je jebeno sedište Stasija.

Prva priča: Drugi čovek