Pinčonovski zamišljen kao mesto totalne mistifikacije, 24 je proizvoljan u značenjima i simbolici, on je mrtvorođeno žanrovsko očekivanje, pohvala neredu koji ostavljamo za sobom uz pomoć zle sluškinje – tehnologije. Glitch, kvar u svetskom sistemu, ovde se zapatio kao kvar u nomenklaturi teksta romana.

Srđan Srdić

Marija Pavlović, rođena 1984. godine u Leskovcu, živi i radi u Beogradu kao kopirajterka, urednica e-magazina i spisateljica. Autorka je dramskog teksta Čudan slučaj gospođe Džekil i doktorke Hajd izvedenog dva puta u Ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, kao i zbirke kratkih priča Horor priče svakodnevice (Matica srpska, Novi Sad, 2014.) koja je bila u užem izboru za nagrade Biljana Jovanović i Dušan Vasiljev. Kratke priče su joj objavljivane u zbornicima beogradskog udruženja Oksimoron, zrenjaninskom časopisu Ulaznica, kao i na zagrebačkom Festivalu Europske Kratke Priče. Učestvovala je u regionalnom književnom projektu Pisci za budućnost, u sklopu projekta Dijalog za budućnost koji predstavlja zajedničku inicijativu Predsjedništva BiH i Ujedinjenih nacija (UN). Učesnica je festivala kratke priče Kikinda short 2016. godine i njegovog pratećeg programa.

Kako možeš verovati bilo čemu? Šta ako je naša percepcija banalni impuls u sinapsama armadila koji sve ovo sanja?

Prvo poglavlje: 0

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Dušan Vasiljev, jedan od najvećih srpskih ekspresionista, rođen je 19. 7. 1900. u Velikoj Kikindi. 1918. je učestvovao u borbama na italijanskom frontu. Iz rata se vratio ozbiljno narušenog zdravlja. Pesme Dušana Vasiljeva objavljivane su u mnogobrojnim uglednim časopisima, kao i antologijama. Vasiljev je, za života, napisao oko tri stotine pesama, nekoliko dramskih tekstova i pripovedaka, a počeo je da piše i roman. Prva njegova knjiga, izbor iz poezije, objavljena je tek posthumno. Umro je 27. 3. 1924. u Kikindi.

Što više znam, tim sam nesrećniji.

Prva priča: Ispred praga

Umiranje u Torontu je zapanjujući tekst. U isto vreme lucidan i opor, duhovit i tužan, ali uvek nepomirljiv sa statusom quo, u neprekidnom preispitivanju i borbi za pravdu koja podrazumeva ni manje ni više nego ljudsko dostojanstvo, ono što izbeglicama najpre uzmu.

Vladimir Arsenić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illionois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Carinske formalnosti na aerodromu u Torontu zaista su formalne i sve se obavi ležerno i brzo. Nitko ništa ne pita, nitko ne otvara prtljagu. Kad smo prekoračili jednu crvenu crtu, službenik nam je rekao: Welcome home. Mi nismo rekle ništa. Što se tu moglo.

Novine, praonice i Široki Brijeg

Vejnovićeva proza nam svakako ne dozvoljava da se uljuljkamo u lagodnost narativa, ona nas suočava s njegovim krhotinama, s njegovim gotovo pa otpadom iz kojeg niče na momente urnebesno duhovita, a na momente i zastrašujuće opipljiva priča o nama, danas i ovde.

Vladimir Arsenić

Dušan Vejnović (Sombor, 1981) je pisac, prevodilac i psiholog. Objavio je zbirku pripovedaka Tvrdoglave beline (2011, nagrada Đura Đukanov), zbirku pesama Posebne potrebe (2013) i roman Jako i nikome (2014). Preveo je roman Amajlija Roberta Bolanja (2015, nagrada Radoje Tatić). Živi u Novom Sadu.

Shvatio sam gde se nalazim, barem mislim da jesam, i koja je godina i ponovo sam, uprkos tome, zarežao (sada s neobjašnjivim pouzdanjem i malo tiše): Ovo je jebeno sedište Stasija.

Prva priča: Drugi čovek

Otud mogućnost smeha; kao da je to esencijalna poruka Ilićeve proze: svet je gadan, destruktivan, prljav i ničim ga nećemo popraviti. Ali možemo da mu se smejemo, makar iza leđa. Makar apsolutno umorni od njega. Kao psi.

Srđan Srdić

Miloš K. Ilić (1987-2051) piše prozu i radio drame. Izdao zbirku priča Priče o pivu (2008).

I trčali su kroz pesak, teško, ka svojim ženama; ka svojim ženama s noževima u rukama.

Prva priča: Cria Cuervos

Otud je spiritus movens apsolutno svih Đukanovljevih junaka zapisan u rečenici: „Ćaranćul je mrtav. Bolje on nego ja.“ Ona je paradoksalno mesto priznanja opšteg posrnuća koje susreće elementarnu ljudsku nadu: pripovedač koji izgovara navedeno svet vidi kao odvratnu kaljugu i ništa više od nje, ali mu se u tom i takvom svetu i dalje živi.

Srđan Srdić

Đura Đukanov (1956-2000) bio je srpski pripovedač i dramski pisac. Kao rođeni Mokrinčanin, jedan je od najznačajnijih predstavnika banatske proze dvadesetog veka. Pored Mokrina, živeo je u Vršcu i Novom Sadu.

Oću da pokažem celom Mokrinu da sam romantičan tip.

Prva priča: Kuku, Todore