April u Berlinu mora se nazvati hibridnom knjigom. Ona jeste mešavina eseja, dnevnika, istoriografije, memoara, albuma, putopisa i romana, ali u svojoj suštini ona je pre svega knjiga sećanja, često veoma ličnih, ali zar je sećanje ikada drugačije. Pri tom, ona neprestano invocira neku vrstu zajednice kojoj pripada, bilo po neumitnosti rođenja, bilo po izboru, odnosno umetničkom kredu, a koja se surovim delovanjem istorije, ovoga puta shvaćene „grčki“, neprestano kruni i osipa.

Vladimir Arsenić

Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Preminula je 2018. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistkinja magistrirala je na Southern Illinois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu „Đuro Salaj“ i urednica-dramaturškinja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučulištu u Rijeci, gdje je na Odseku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke radove i prevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Dosad objavljena prozna dela: Put do subote, 1982; Kamen s neba, 1984; Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu, 1997; Canzone di guerra, 1998; Totenwnade, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003; After Eight, 2005; Feministički rukopis ili politička parabola, 2006; Sonnenschein, 2007; April u Berlinu, 2009; Belladonna, 2012. i EEG, 2016.

Kad više nije mogla hodati, krenula je obilaziti ambulante.

Zbog toga je revolucija koju Odlazak najavljuje upravo ona koju treba čekati i kojoj se treba prikloniti — spremnost svih nas da se konačno žrtvujemo za ono što nam je najbitnije u životu.

Vladimir Arsenić

Andrej Nikolaidis rođen je u Sarajevu 1974.

Objavio je osamnaest knjiga, među kojima i romane Sin, Dolazak i Mađarska rečenica, te knjigu eseja Homo Sucker: poetika Apokalipse. Njegovi romani su prevedeni na petnaest jezika.

Živi u Ulcinju.

Ali naravno, nema ničeg izuzetnog, gdje god odete vlada isto rasulo, pokvarenost i povrh svega očaj.

I see a darkness

Krumijeva knjiga dolazi u pravom trenutku: kad god zavlada pandemija bilo koje vrste — naročito mentalne — valja je pročitati. I ne samo tad.

Srđan Srdić

Endru Krumi je doktor teorijske fizike i prepoznatljiv glas u škotskoj književnosti.

Autor je osam romana.

Dobitnik je dveju prestižnih nagrada za književnost (The Saltire Award i Northern Rock Foundation Writer’s Award). Nekoliko godina je radio kao urednik novina Skotland on sandej, a sad radi kao predavač kreativnog pisanja na Univerzitetu Nortambrija u Njukaslu.

Život ne ostavlja nijedno pitanje bez odgovora. Samo mu treba dati vremena.

1913 (Pariz)

Jezik ove knjige je strašan, ogoljen, iz njega može da se čita kao što se čita iz postova posejanih po zakucima interneta, on je sav u funkciji poruke da ništa više i ne može da se poruči. Osim patnje koja je esencijalna.

Srđan Srdić

Ljiljana D. Ćuk rođena je u Zrenjaninu 1982. godine. Završila je Filološki fakultet. Bavi se digitalnim marketingom. Objavljeno joj je poneko pisanije. Kad nije online, pušta muziku. Živi u Beogradu. Sanja o Berlinu. Ovo je njena prva zbirka priča.

Očaj, to je trajno, sada mi se čini, očaj je trajan.

Life

Suptilno, s manirom, onako kako to rade najveći majstori ovog veka.

Srđan Srdić

Bernardo Aćaga

(Asteasu, Baskija, 1951) smatra se vrhunskim predstavnikom baskijske proze.

Njegova prva zbirka priča Obabakoak (1988), tačnije rečeno hibridna forma između romana i zbirke priča, ovenčana je Nacionalnom nagradom za prozu 1989; po motivima nekoliko priča ubrzo je snimljen i film Put za Obabu (Obaba, 2005) u režiji Monća Armendarisa.

Potom su usledili romani Usamljeni čovek (1994), Nacionalna nagrada kritike za prozu na baskijskom; Boje neba (1996); Harmonikašev sin (2003), Nagrada kritike 2003, italijanska nagrada „Grincane Kavur” 2008, po kojem je reditelj Fernando Bernues snimio istoimeni film i uradio pozorišnu predstavu; Sedam kuća u Francuskoj, finalista za Nagradu za stranu fikciju časopisa Independent 2012, finalista za nagradu „Oksford Vajdenfeld” za prevod 2012; Dani u Nevadi (2014), nagrada „Euskadi”; najnoviji roman Kuće i grobnice objavljen je 2020. godine. Godine 2017. dobio je Međunarodnu nagradu „Liber Press” za književnost, a 2019. Nacionalnu nagradu za špansku književnost, obe za celokupno književno stvaralaštvo. Piše i poeziju, drame, eseje, priče. Za poeziju je 2003. dobio nagradu „Čezare Paveze”. Njegova dela prevedena su na trideset dva jezika.

Član je Kraljevske akademije za baskijski jezik.

Život ne ostavlja nijedno pitanje bez odgovora. Samo mu treba dati vremena.

Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da postoji odgovor.

Vladimir Arsenić

Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.

Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Na kraju su stihovi. Čista poezija.